Našli smo tekst iz 1983. u kom je opisano kako se prepoznaju prave Beograđanke: “Prvo, po hodu”
Kako izgledaju prave Beograđanke, kako se oblače i na koji način hodaju? Istraživač Maksi-humora iz 1983. godine bavio se ospežnim ispitivanjima na ovu temu, a njegove zaključke preneo je Yugopapir.
Ko su Beograđanke?
Osim onih koje su se rodile i oduvek žive u Beogradu, Beograđankama same sebe proglašavaju i sve one koje u njemu proborave najmanje pet i po dana i sedam časova.
Posle toliko staža, nekoliko poseta aktuelnim sastajalištima i upoznavanja sa, u proseku, 43 prave Beograđanke, lako je proglasiti se Beograđankom.
Nekad se govorilo: već 20 godina živim u Beogradu, a sada: već dvadeset dana sam u Beogradu. Ta pojava je naročito uočljiva prilikom početka jesenje fakultetske sezone.
Samo, nije isto želeti i – biti Beograđanka, piše Yugopapir.
Svaka žena u Beogradu voli da kaže da je Beograđanka, a najviše one koje nisu. Kad nisu u Beogradu, Beograđanke jedva čekaju da ih neko pita odakle su (došle).
U Beogradu žive stare i mlade Beograđanke. Srednjih nema. Nijedna Beograđanka ne voli da spada u srednju klasu. Ako takvih i ima, sede u kući, jer neće da budu srednje.
Po čemu se na ulici prepoznaje Beograđanka? Prvo, po hodu. Ona tako sigurno hoda ulicama, podzemnim prolazima, parkovima, kafanskim baštama – kao atletičar koji je hiljadama puta prešao istu stazu.
Njihov je cilj da se dopadnu – sebi
Beograđanka obično prolazi trotoarom ne okrećući glavu prema izlozima, pošto se uglavnom oblači u depozitu ili, u krajnjem slučaju, u butiku.
Mnoge Beograđanke šiju same sebi (odnosno preko svog predstavnika: mame, tetke itd.) pa opet izgledaju kao da su sišle iz “boutiquea”.
Beograđanke uvek hodaju uzdignute glave i ne gledaju druge prolaznike i prolaznice. One uvek, s pravom, očekuju da drugi gledaju njih.
Kozmetika je skupa, a i nema je uvek, ali su Beograđanke uvek našminkane po poslednjoj modi u svetu.
Ako nema šminku ili za šminku, Beograđanka će ostati u kući i čekati da joj nešto stigne – preko veze.
Beograđanke se hrane na razne načine i na raznim nivoima, ali najčešće po sistemu najaktuelnije dijete ili aerobika, aerokrave i drugih aerokurseva.
Beograđanka dobro zna da svaki suvišni zalogaj znači komadić krpica u garderobi – manje.
Po logici Beograđanke lepše je moderno obući vitko telo, nego biti punačka u prevaziđenoj bluzici.
Beograđanke se, uostalom, ne trude da se dopadnu drugima, njihov je cilj da se dopadnu – sebi.
Postoji jedan paradoks: stare Beograđanke rado ogovaraju mlade Beograđanke. Mlade spremno odvraćaju kako su stare Beograđanke zaboravile da su nekad i same bile – mlade Beograđanke.
Postoji li uopštena, prosečna Beograđanka?
Ne! Čak ni statistika ne priznaje prosečnu Beograđanku. Sve Beograđanke su – natprosečne!