Nekada su se ljudi koji dođu u Beograd ovako snalazili: Malo ko pamti „ambasade“ koje su okupljale ceo jedan kraj u gradu

Postojao je period kada je dolazak u Beograd ličio na ulazak u sasvim nepoznat svet. Ljudi su stizali sa skromnim stvarima, ali sa velikim očekivanjima, često ne znajući šta ih tačno čeka iza prve velike raskrsnice.

Za one koji su dolazili iz manjih mesta, grad je delovao kao neprekidni tok kretanja u kojem se sve dešava istovremeno. Ulice su bile pune, zvukovi su se sudarali, a lica prolaznika smenjivala brže nego što bi pogled stigao da ih zapamti.

U takvoj slici lako je bilo izgubiti osećaj poznatog. Sve što je ranije davalo sigurnost – mir, prepoznatljive navike, komšijska lica – ovde je zamenjivala anonimnost i ubrzani ritam.

Upravo zato su oni koji su dolazili iz istih krajeva tražili način da pronađu svoje ljude, svoj govor i makar delić atmosfere koju su ostavili kod kuće. Tako su nastala mesta koja su Beograđani polušaljivo zvali „ambasadama“. Nisu to bile nikakve zvanične ustanove, već obične kafane u kojima su se okupljali zemljaci iz istog kraja, piše kaldrma.rs.

Svaka grupa imala je svoje mesto. Postojali su stolovi za Dalmatince, za Nišlije, Užičane, Slovence, ljude iz Banata ili istočne Srbije. U tim kafanama govorilo se istim naglaskom, prepričavale su se vesti iz rodnog kraja, raspravljalo o svadbama, sahranama, prodaji imanja i ljudima koji su „uspeli u životu“.

Sedamdesetih godina prošlog veka i novine su pisale o ovom neobičnom fenomenu. Novinari su primećivali da se u određenim kafanama gotovo nepogrešivo znalo ko dolazi i odakle je. Kelneri su svoje goste odlično poznavali i tvrdili da su upravo ti stalni zemljački krugovi najbolji gosti u gradu.

Opisivali su ih kao ljude široke ruke, gurmane i boeme koji vole pesmu i dobro društvo. Ipak, sa njima nije uvek bilo lako izaći na kraj. Držali su se zajedno, imali svoja pravila i često su pokušavali da zaobiđu kafanska ograničenja.

Tako su Dalmatinci u jednoj kafani pevali stare pesme uz pune čaše, iako su naručili tek litar vina. Kasnije bi se otkrilo da su sa sobom doneli sopstveno piće u velikim balonima i da su praktično sami organizovali svoju feštu.

Govoreći kroz smeh, objašnjavali su da znaju da to nije dozvoljeno, ali da ih atmosfera kafane podseća na more, ribu i vinske podrume njihovog kraja.

Njihovo glavno okupljalište bio je „Polet“, dok su ljudi iz Srema, Slavonije i Banata najčešće sedeli u kafani „Zona Zamfirova“. U nju su navraćali čak i gosti iz Zagreba i Ljubljane, privučeni domaćom kuhinjom, gibanicom i vinom, piše kaldrma.rs.

Kafana u hotelu „Balkan“ važila je za mesto gde su se okupljali ljudi iz istočne Srbije. Tamo se pilo pivo i služio poznati gulaš, dok je „Takovski grm“ bio neobična mešavina različitih svetova. Za istim stolovima mogli su da sede fotografi iz Kladova, advokati iz Jagodine, političari iz Hrvatske i trgovački putnici iz Vojvodine.

U „Tri šešira“ okupljala se drugačija ekipa. Tamo je gitarista Jova imao poseban zadatak. Kada bi zasvirao „Oj devojče, Piroćanče“, to je bio znak da se stolovi spajaju i da počinje pravo zemljačko druženje.

Slovenci su imali svoju kafanu „Dušanov grad“, Užičani su imali svoje mesto na Terazijama, dok su Nišlije najčešće birale kafanu „Beograd“.

Danas je gotovo nemoguće pronaći takve kafane. Ljudi se možda još negde povremeno okupljaju, ali taj duh više nije isti. Grad se promenio, kao i oni koji u njega dolaze.

Nekada su u Beograd stizali ljudi iz drugih sela i gradova, tražeći svoje među svojima. Danas je prestonica postala prava metropola u koju dolaze ljudi sa svih strana sveta. A sa tom promenom nestale su i male kafanske „ambasade“ koje su nekada čuvale miris zavičaja usred velikog grada.