U ovom gradu svi stanovnici žive u istoj zgradi od 196 stanova, a ovo je razlog

U gradu Whittier na Aljasci stanovnici na posao i u prodavnice idu liftom, a priča se da neki od njih godinama nisu kročili izvan zgrade u kojoj žive.

Nekada je jedini put do ovog malog grada na jugozapadu Aljaske bio brodom ili vozom, ali samo kada to vremenski uslovi dopuštaju. Kada je rekonstruisan železnički tunel iz Drugog svetskog rata, stanovnici i posetioci su do ovog neobičnog mesta na severu mogli da stignu i automobilom, prenosi punkufer.hr.

Za posetioce vožnja tunelom može biti klaustrofobična, dok je za stanovnike oslobađajuća i značajno olakšava život u Whittieru.

Ko želi da njime putuje mora pažljivo planirati vreme jer se smer prolaska menja na svakih sat vremena, a ko poželi da se vrati u grad posle 22:30, neće imati sreće. Ljudi koji spavaju u automobilima nedaleko od tunela jer su propustili poslednji prolaz, ovde su uobičajena pojava.

Tokom pandemije stanovnici su se našli u još većoj izolaciji – u grad su smeli da uđu samo stanovnici, njihovi najbliži i zaposleni u lokalnim firmama. Grad od ostatka sveta odvajaju i nemilosrdne padavine – godišnji prosek snega iznosi čak 6,7 metara. Kada sneg napada, stanari ne moraju da izlaze iz zgrade u kojoj žive. Zbog svega toga mnogi Whittierci nose majice sa natpisom „zarobljenik Whittiera“.

Betonski mastodont iz doba Hladnog rata, Begich Towers, dom je stanovima, bolnici, gradskoj upravi i školi.

Sa 14 spratova i 196 stanova, u ovim krajevima poznat jednostavno kao BTI, u snežnom pejzažu Whittiera deluje poput fatamorgane. Izgrađen da preživi granatiranje, BTI svake godine izdrži šest meseci kiše, a potom šest meseci snega i vetra koji duva brzinom od 130 km/h.

Iznutra, BTI podseća na svaki veliki stambeni kompleks u gradu. Ali čim izađete napolje, shvatite da nema mnogo mesta za šetnju ili izlete. Putovanje na posao u vreme špica znači zaustavljanje lifta na svakom spratu.

Čak i u hladnim danima, zaposleni mogu da idu na posao u sandalama. Pre nego što stignu do radnog mesta, roditelji spuštaju decu u školu kroz prolaz nalik bunkeru u podrumu zgrade. U okviru kompleksa nalaze se i prodavnice, restorani, pošta, biblioteka, pa čak i crkva – sve što je potrebno za život „u jednom zdanju“.