Andrija Gerić o sportu i psihologiji

Kao osvajač olimpijskog i evropskog zlata, svetskog srebra, kao vlasnik 40-ak medalja i kao neko ko je nakon dvadesetogodišnjeg iskustva u vrhunskom sportu postao diplomirani psiholog, master neurolingvističkih programiranja (NLP) i član Evropske federacije sportskih psihologa, proslavljeni odbojkaški reprezentativac Andrija Gerić i te kako ima kredibilitet da usmerava nove generacije sportista.

Premda ga novosadski nastavnici i gimnazijski profesori pamte kao dečaka zainteresovanog za matematiku i prirodne nauke, nakon bogate igračke karijere Gerić je ujedinio ljubav prema sportu i psihologiji koju je zavoleo kroz sport. Pored fakulteta, završio je razne treninge na temu sportske i praktične psihologije, te edukaciju za mentalnog coach-a, jer se, kako kaže, oseća ispunjeno kada pomaže drugima da ostvare svoje snove.

Da bi se ti zacrtani ciljevi pretočili u javu, osim na taktici, fizičkoj spremi i tehnici, neophodno je da sportista radi i na svojoj mentalnoj snazi, kako bi bio spreman na razne situacije koje se mogu desiti za vreme takmičenja.

„Mentalna priprema je nešto što ne može da se desi preko noći i potreban je kontinuiran rad i vežbanje kako bi određene tehnike i razmišljanja postala zaista sastavni deo jednog sportiste. Kada želite da ojačate i nabacite mišićnu masu potrebno je par meseci redovno da vežbate… Isto tako, za mentalnu snagu potrebno je da vežbate iz treninga u trening”, kaže Andrija Gerić.

Formula uspeha nije jednostavna računica ista za svakog. Ipak, neke komponente morale bi se naći u njoj.

„Za uspeh je potrebna motivacija tj. da sportista zna zašto nešto radi. Važno je da ima cilj i plan kako da dođe do njega, a rad, disciplina i posvećenost su svakako komponente bez kojih nema rezultata”, pojašnjava Gerić.

U brojnim situacijama kada se rezultat lomi, snaga uma je ta koja prevagne na stranu pobednika. To može biti „ono” što Novaka Đokovića čini boljim od drugih?

„Za njega se može reći da je veoma mentalno jak i da odlično ume da bude u ‘sada’. Ono što ja primećujem sa strane je da on koristi mentalne tehnike da bi bio to što jeste. Um je sigurno bitna komponenta, a ne treba zaboraviti da on jako puno trenira. Sećam se perioda kada mu ‘nije išlo’. Njegov bivši trener Beker izjavio je tada da Nole ne trenira dovoljno. Mentalna priprema je kao šlag na torti kojoj su potrebni i fil i kore da bi zaista bila ukusna.”

U individualnom sportu mentalna stabilnost posebno dolazi do izražaja.

„Kada ste sami na terenu, jasno se primećuje kako igrate i kakav vam je performans tog dana, za razliku od timskih sportova gde možete malo i da se ‘sakrijete’. Mentalna stabilnost je potrebna svakako i onima u kolektivnim sportovima, a možemo i proširiti priču, pa reći da je potrebna i ‘običnim’ ljudima, zaposlenima,… kako bi bolje upravljali emocijama i mislima u cilju boljeg performansa”, poručuje Andrija.

Blokatori napretka posebno kod mladih sportista mogu biti trema i strah od greške.

„Važno je otkriti koji su okidači i razlozi zbog kojih osoba ima tremu i strah, te raditi na uklanjanju tih razloga na svesnom i nesvesnom nivou i pravljenju boljih strategija za takve situacije. Postoje različite tehnike koje koristimo i sve zavisi od sportiste.”

Iza treme i straha od greške je i pritisak – roditelja, trenera, publike…

„Ako si mentalno pripremljen i spreman, mnogo lakše upravljaš spoljnim i unutrašnjim pritiskom. Pritisak nije realno fizički, on je samo konstrukt u tvojoj glavi i mislima. Obično pronalazimo načine kako da se osoba oslobodi pritiska i nastavi da uživa u takmičenju.”

Već smo pojasnili koliko je važna motivacija u sportu… A šta kada je ponestane?

„Često se dešava da usled loših rezultata, povreda ili neadekvatnih uslova dođe do pada motivacije. Tada je važno pronaći novo i vlastito ‘zašto’ kako bi osoba bila opet motivisana. Uglavnom se radi na novoj strukturi motivacije kod klijenta koja bi podržala stvarnost tako da klijent ponovo sa žarom trenira i radi.”

Povrede i porazi su sastavni deo sporta, ali i najteži momenti.

„Kada dođe do povrede, klijent, kako mi to kažemo, ‘gura’ u budućnost i ta slika o budućnosti mu je motivacija da prebrodi period oporavka. A iz poraza se uči! Kako je jedan moj trener govorio: ‘Ako nisi naučio bar jednu stvar iz poraza, onda taj poraz nije imao smisla’. Porazi su sastavni deo sporta ali i našeg napretka”, poručuje Andrija Gerić.

Kroz sport deca treba da nauče i da izađu iz zone komfora, a roditelji bi ipak morali znati do koje granice treba da ih „guraju” u sport.

„Za decu je važno da nauče da se ne rukovode samo principom prijatnog. Deca, a bogami i mnogo odraslih imaju tendenciju da rade samo stvari koje su im prijatne. Smatram da deca treba da uživaju u sportu i da sama odaberu sport, a roditelji su tu da to podržavaju i nauče ih, između ostalog, da je važno raditi i neprijatne stvari koje su korisne.”

Sportski duh važan je i u drugim životnim oblastima, a ono što radi Andrija Gerić vrlo je primenjivo i na poslovno okruženje koje ima svoje utakmice na tržištu protiv konkurencije.

„Neke firme mi se obraćaju za radionice, treninge i predavanja upravo zbog toga što zaposleni najbolje uče kroz iskustvo i dobre primere. Radionice su odličan način za usvajanje novih znanja”, kaže Gerić.

Nakon završetka igračke karijere, osoba koja je bila uspešna u sportu može da sklizne i u depresiju, te je zato važno biti spreman i za taj trenutak.

„Ukoliko sportista nije radio i izgradio i neki svoj drugi identitet može doći do velikog razočaranja, sub-depresivnih stanja, pa čak i depresije. Imao sam nekoliko klijenata koji su baš želeli da radimo na ovome, kako bi se spremili za novu karijeru posle sportske”, pojašnjava nekadašnji reprezentativac.

Andrija se, kaže, sa svojim kolegama bori i nada se da će ubrzo doći vreme da će svaki ozbiljan sportista ili klub imati u svojim redovima i stručnjaka za mentalnu pripremu. Mi smo, pojašnjava, u zaostatku u korišćenju znanja iz sportske psihologije i nada se da će to da se promeni.

Njegovi klijenti su i deca i odrasli. Radio je sa trenerima, sportistima amaterima, pionirima, kadetima, seniorima, reprezentativcima i olimpijcima iz skoro svih sportova kao što su: košarka, fudbal, futsal, rukomet, odbojka, vaterpolo, plivanje, triatlon, streljaštvo, jahanje, atletika, šah, karate, tekvondo, džudo, mma, biciklizam, kik-boks, skijanje, ples, board… Osim sa sportistima, radio je sa muzičarima i menadžerima na njihovim psihološkim blokadama. Uglavnom su to bile teme u vezi sa tremom, samopouzdanjem, nesigurnošću, javnim nastupom, vođenjem tima…

Prisećajući se koliko je njemu bilo teško kada je imao povredu ruke 2004. i kada nije znao da li će morati da prekine karijeru, koja je, kako se ispostavilo, trajala na sreću vrlo uspešno još 8 godina, kaže da bi danas kao mentalni trener sebe kao igrača posavetovao ovako: „Iskoristi bolje svoje slobodno vreme i više radi na sebi”.

Naslovna fotografija: Nenad Mihajlović