Naši mladi više ne podnose neuspeh, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji
Jelena Papan, autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti, urednica portala za roditelje Detinjarije i autorka knjige „Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”, kao i mama troje dece, napisala je tekst koji vam prenosimo u celosti.
Pričam nedavno sa poznanicom. Ćerka predškolac, svih pet dana u nedelji posle vrtića ima neku aktivnost. „Htela je da odustane od engleskog, ali tata nije dozvolio, danas se bez toga ne može.” Ne može, šta?? Bez engleskog u predškolskom uzrastu se danas ne može šta?
U daljem razgovoru provlači se i da su već pomalo zabrinuti zbog toga što devojčica zaostaje u informatičkim znanjima. Slutim da će i vikendi uskoro pasti pod naletom digitalnog opismenjavanja u nekoj školici programiranja…
Povezani članci
Italijanski psihoanalitičar Masimo Rekalkati, u svojoj knjizi Šta ostaje od oca piše o dve velike nove strepnje današnjih roditelja. Prva je da ih deca neće voleti. I zato, da bi bili voljeni, uvek izgovaraju „Da!”, izbegavaju svaki sukob, pa svoju odgovornost za vaspitanje prepuštaju drugima da se ne bi zamerili deci.
„Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je s načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira, manje-više složno, kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju.“
Ali, roditelji koji prave planove za svoju decu kroje im nesrećnu sudbinu. Imati dete bez mane, sposobno za rezultate, odražava narcističke strepnje roditelja.
„Današnji roditelji su zaplašeni mogućnošću da bi nesavršenost mogla poremetiti sliku njihovog deteta kao idealnog. To je novi mit naše civilizacije: dati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate kako bi izbeglo iskustvo promašaja.“
Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspeh, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji, zaključuje Rekalkati.
„Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba doba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočaranja… doba izdajstva i zaljubljivanja… Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.”
Deca kojima roditelji nisu dozvoljavali promašaje, suštinski su neobrazovana deca, sa sve svojim časovima engleskog od jaslica. Nemaju nikakva znanja o tome da postoji život i posle neuspeha. Da postoji život i bez sigurice. I da je mnogo bogatiji i istinitiji.
„Da bi došlo do susreta sa istinom želje, nužno je zalutati, propasti, izgubiti se. Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se… Mladi umeju da se izgube kao niko drugi… znaju da se izgube i da se ponovo pronađu… Ali suštinsko je prisustvo odraslih da bi se to zbilo. Nužna je kuća, vezivanje, pripadnost da bi lutalaštvo urodilo plodom. Nužno je da roditelji znaju da tolerišu strepnje tog kretanja tamo-amo.”
Tužan je život generacije koja nema izbor nego da bude uspešna, i to po merilima svojih roditelja. U okruženju svoje dece vidim primere kako sjajni i talentovani mladi ljudi ne spavaju noćima i povraćaju od stresa pred prijemne ispite na fakultetu, jer je neuspeh za njih nešto nezamislivo i nepoznato. Strah njihovih roditelja da se “danas bez toga ne može” postao je i njihov strah. Ne znaju šta se to tačno ne može, ali time je njihov strah samo još veći.
A roditelji su uhvaćeni u tu mašinu još i pre nego što se dete rodi. Sve je ključno, sudbonosno, od izbora trudničkih vitamina do izbora boje za dečiju sobu. „Prva četiri meseca su ključna”; „prve četiri godine su ključne”; “ako bude plakalo duže od minuta imaće doživotne traume”; „ako hvalite njegove sposobnosti, a ne trud imaće pogrešan mentalni stav”; „od toga da li odmah pojede slatkiš ili je u stanju da se uzdrži zavisi hoće li postati neurohirurg ili čistiti ulice”.
Takmičenje sa vremenom i drugim roditeljima tako postaje glavni cilj modernog roditeljstva, a deca razvojni projekti sa petogodišnjim i desetogodišnjim planom. U svoj toj trci, roditelj nema kad da zastane i zapita se, kako na detetovu budućnost zaista utiče sav taj ludački tempo? I da li početna prednost u znanju engleskog zaista jednog dana može da bude veći plus, nego što strah od neuspeha, igranje na sigurno, i nesposobnost osluškivanja svojih autentičnih želja i potreba – mogu da budu minus?
Povezani članci
