Teorije zavere – istina je tamo negde

Živimo u svetu u kojem se sve češće čuje termin „teorija zavere‟. Prirodno, čini nam se da je u pitanju relativno novija pojava, podržana i osnažena savremenom komunikacijom. U potrazi za razumevanjem teorija zavera razgovarali smo sa vanrednom profesorkom na katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu – dr Iris Žeželj.

Kako prepoznati teoriju zavere?

U razumevanju teorija zavera moramo biti svesni da ih nije tako lako definisati. Prema rečima profesorke, one postoje već dugo i verovatno će postojati dok je ljudi.

„Kao što su oduvek postojale zavere, oduvek su postojala i objašnjenja koja su se razlikovala od opšteprihvaćenih i koja su se širila neformalnim kanalima. Ono što se razlikuje u aktuelnom trenutku jeste njihova tehnološka posredovanost – mogućnost da se brzo šire, kao i veća uniformnost, kao posledica globalizacije”, kaže naša sagovornica.

Ono što možemo da učinimo jeste da probamo na vreme da ih prepoznamo, a prema rečima profesorke, teorije zavere se mogu podeliti na tri kategorije: 

1. složena objašnjenja pojava koje mogu da se objasne jednostavnije (na primer, ljudskom greškom, nekompetentnošću, slučajnošću);
2. objašnjenja koja se zasnivaju na lošim namerama moćnika koji rade iz senke, a da nije jasno zbog čega bi se oni ponašali upravo na taj način (na primer, zbog čega bi neko čipovao i pratio ljude putem dobrovoljne vakcinacije protiv brzo širećeg virusa; zašto bi morao da ih prati ulažući toliko resursa kada ljudi već dobrovoljno nose naprave sa GPS emitorom – mobilne telefone; kome je u interesu da prati toliko velike grupe ljudi i ko obrađuje takvu masu podataka itd);
3. objašnjenja koja podrazumevaju koordinaciju velikog broja aktera koja savršeno funkcioniše (npr. farmakoindustrije, lekara, političara).

„Teorije zavere nastaju da popune ‘rupe u znanju’, odnosno da objasne događaje za koje se zvanično objašnjenje ne smatra dovoljnim. Ljudi su skloni da veruju u teorije zavere zato što zadovoljavaju važne psihološke potrebe: čine svet predvidljivim, daju osećaj kontrole, daju osećaj posebnosti (‘znam/vidim’ nešto što drugi ne znaju), i grade specifičan identitet (pogotovo kod ljudi koji veruju u marginalizovane teorije zavere, vrlo udaljene od mejnstrima – npr. teoriju o ravnoj zemlji ili ljudima-gušterima)”, kaže profesorka Žeželj.

Zrnce istine

U svetu u kojem je broj podela sve veći, kao da se stvara nepremostivi jaz između onih koji veruju u teorije zavera i onih koji ne veruju, komunikacija na društvenim mrežama često ne napreduje dalje od prepucavanja i veoma slobodnog korišćenja termina „ovce” sa obe strane, dok se u svakodnevnom životu neretko pribegava izbegavanju razgovora na osetljive teme. Na pitanje kako taj jaz premostiti i kako komunicirati, profesorka odgovara.

„Ukoliko je reč o komunikaciji koja se tiče upravo zavera u koje drugi veruju i ako je reč o bliskim osobama, prijateljima ili članovima porodice, vredi voditi ovakve razgovore. Na početku treba da se podsetimo da je ljudski verovati u teorije zavere, da je istina jednog čoveka zavera drugog, kao i da većina teorija zavere u sebi sadrži zrnce istine. U razgovoru treba afirmisati te deliće uverenja koja procenite kao istinite, izraziti razumevanje za osećanja koja su pokrenula zaverenička verovanja (nesigurnost, strah), postavljati dosta pitanja koja mogu da razotkriju nedovršenost teorija (ovo samo ako druga strana pristaje na njih da odgovara). Najvažnije je imati strpljenja i razumeti da je u pitanju proces, sa malim pomacima.”

Profesorka dodaje i da je važno razumeti da ne postoji profil osobe koja je posebno podložna verovanju teorijama zavere i koja je na njih imuna. 

Istina ili zavera?

Kada posmatramo teorije zavere, čini se da je tanka linija između autentičnog preispitivanja i brige o potencijalnoj zloupotrebi moći i verovanja u zaveru. Postavlja se pitanje kako da ostanemo „budni” i zadržimo kritičko razmišljanje bez odlaska u ekstrem.

„Idealan građanin nije onaj koji bespogovorno, bez preispitivanja veruje u sve što mu se servira, jednako kao što to nije ni onaj koji nema poverenja ni u jedan zvanični autoritet. Možda svako od nas može da izgradi strategije provere da li su naša uverenja postala dogmatska, otporna na argumentaciju i dokaze – jedna koja može pomoći je da se upitamo šta bi moglo da nam promeni mišljenje. Ako je odgovor ‘ništa’, vreme je da se zabrinemo”, kaže profesorka Žeželj i dodaje: „U jednom scenariju, ljudi koji veruju u teorije zavere mogu biti prepreka za saradnju i angažman na zajedničkim ciljevima. U drugom, idealnom scenariju, njihova radoznalost i angažovanost mogla bi da ih učini korektorima svakog sistema.“

Sledeće pitanje koje se nameće je kome verovati i kako se boriti protiv lažnih vesti i cenzure, posebno u trenutku kada je mogućnost deljenja i širenja informacija velika, a s druge strane kontrolisana od strane kompanija i država.

„Borba protiv lažnih vesti je nešto što je tek u povoju. Od potpuno neregulisanog prostora za javni govor, društvene mreže su postale prilično strogo kontrolisane. Kao i sa svakom kontrolom, pitanje je ko i na osnovu kojih kriterijuma to radi. Slivanje te vrste moći u ruke malog broja donosilaca odluka (recimo, vlasnika velikih tehnoloških kompanija) mora da zabrine, i bez toga da pretpostavimo da imaju loše namere. Neka vrsta kontrole kontrolora će neminovno biti uspostavljena, kao i ravnoteža između potrebe da ljudi ne budu obmanuti ili dezinformisani i potrebe da se slobodno izraze i manjinska gledišta”, smatra naša sagovornica.

Zečija rupa

Ljudi često upadnu u ono što se zove „zečija rupa” – kreću u istraživanje po internetu koje ih vodi u sve ekstremnije i ekstremnije teorije zavere, tako da se veoma udalje od opšteprihvaćenog, zvaničnog objašnjenja. U tome ne pomaže algoritam pretrage većine internet platformi koji često nude slične sadržaje i povezuje sa istomišljenicima.

Fotografije: Unsplash