Najlepše ilustracije poznatih paleoumetnika

„Upoznajte iguanodona, pravog Čiča Glišu među izumrlim džinovima“ – to je prvi utisak koji se javlja pri pogledu na najstariji crtež skeleta dinosaurusa za koji znamo. Biljojed dug oko devet metara i težak oko četiri tone na njemu izgleda kao da se smeši. Njušku mu ukrašava rog, za koji će se kasnije ispostaviti da je bodlja na nozi. Oblik glave, položaj tela i rep su takođe pogrešno predstavljeni. Pitanje je, naravno, ko se tako surovo poigrao i zašto?  

Autor crteža je britanski lekar Gideon Mantel, ali bio bi veliki greh predstaviti ga kao šarlatana. Kad je 1834. godine potpisao svoje viđenje iguanodona, dinosaurusi su bili potpuna nepoznanica. Nisu bili čak ni imenovani. Mantel je bio pionir na polju istraživanja i dao je sve od sebe da dođe do mnogih odgovora. Uprkos veoma oskudnom materijalu, ponudio je neka od zadivljujuće tačnih uverenja, a toliko je bio opčinjen potragom za fosilima da ga je supruga napustila.

Navedeni primer pokazuje da kosti izumrlih životinja nikada nisu uspevale u potpunosti da zadovolje našu znatiželju. Potreba da se na njih dodaju obrisi koji će nekadašnje živo biće predstaviti u punom sjaju dovela je do udruživanja nauke sa talentovanim skulptorima i slikarima. Odnosno, nastala je paleoumetnost – jedino sredstvo koje, pored filma, izumrle životinje vraća u život.

Novi fosili i savremene metode proučavanja upoznali su nas sa vrstama o kakvim se u Mantelovo vreme moglo samo maštati, tako da umetnici imaju pune ruke posla. Predrasude o dinosaurusima, poput onih da su bili trome i glupe životinje, odavno su nestale. Štaviše, mnogi od njih bili su brzi, inteligentni, toplokrvni i prekriveni perjem. Kad je pad meteora pre oko 66 miliona godina zbrisao većinu gmizavaca sa planete, sisari su vremenom postali jednako neobični.

Raul Martin često dobija zadatak da predstavi deliće živog sveta iz prošlosti. Kao jedan od najpoznatijih paleoumetnika, do sada je ilustrovao članke u časopisima Science, Scientific American i National Geographic. Njegovi radovi krase mnoge muzeje, a gotovo da nema monografije o paleoumetnosti u kojoj nije predstavljen. Sličnu popularnost stekli su Andrej Atučin, Mauricio Anton, Džulijus Čitoni, David Bonadona, Džon Gurče i mnogi drugi.

„Znanje iz biologije pomaže mi pri radu pošto poznajem životinje, njihovu anatomiju, ponašanje, evoluciju i ekologiju“, izjavio je Atučin kada je upitan šta je neophodno da bi nastala dobra paleoumetnička dela. Ruski stvaralac je, na neki način, nabrojao i ograničenja. Ukoliko se izumrle životinje ne predstavljaju u skladu sa naučnim otkrićima, rad izlazi iz okvira pleoumetnosti i prelazi u fikciju. Najveštijim ilustratorima to nimalo ne smeta. Oni uspevaju da naslikaju dramatične prikaze bez sukoba sa naukom i predstave nam prošlost koju, u suprotnom, nikad ne bismo doživeli na takav način. Pogledajte neke od njihovih radova u foto-galeriji koja sledi.

Naslovna fotografija – dugo se spekulisalo da li je životni stil spinosaurusa bio vezan za vodu, ali nova otkrića potvrdila su pretpostavke (ilustracija David Bonadona, izvor nationalgeographic.org)