Manje poznate činjenice o muzeju Luvr

U pariskom muzeju Luvr nalaze se neka od najvažnijih umetničkih dela ikada stvorena. Impresivan muzej sa zavidnom reputacijom krije i svoje tajne – postoji više podataka iz njegove istorije koji su manje poznati i iznenađujući.

Luvr postoji od 1793. godine, kada je tokom Francuske revolucije poznata zgrada u Parizu zvanično postala muzej. Napoleon Bonaparta koji je došao na vlast 1804. imao je poseban odnos prema umetnosti, pa je kolekciju Luvra obogatio mnogim vrednim delima. Vođen ambicijom da Francuska ima najbolji muzej umetnosti na svetu, sa impresivnom kolekcijom koju bi činila umetnička dela iz celog sveta, Napoleon je uvećao zbirku muzeja na razne načine. Odnosno – trofejima iz vojnih pohoda, privatnim donacijama i ličnim narudžbinama. U jednom trenutku on je čak i promenio ime muzeja nazvavši ga – Le Musee Napoleon.

Kada je Napoleon abdicirao 1815. godine, muzej je vratio svoj prethodni naziv (mnoga umetnička dela konfiskovana u vojnim pohodima su vremenom vraćena vlasnicima, ali ne sva). Danas se na prvom spratu muzeja, u Rišeljeveom krilu, mogu videti raskošne sobe Napoleona III. Tu je formalna državna trpezarija i pozlaćeni salon, vrhunski primeri razrađene rokoko estetike iz 18. veka.

U zgradi Luvra nalazilo se francusko Ministarstvo ekonomije i finansija. Bilo je smešteno u Rišeljeovom krilu zgrade do 1989, kada je tadašnji predsednik Fransoa Miteran odlučio da ovaj deo muzeja prepusti umetnosti. Ministarstvo je izmešteno u zgradu u Bersiju, na krajnjem istoku Pariza.  

Manje je poznato i da se u Luvru nalazi umetnička škola. Reč je o Ecole du Louvre, instituciji visokog obrazovanja koja je posvećena proučavanju arheologije, antropologije, istorije umetnosti i epigrafije. Osnovana je 1882. godine, smeštena u Aile de Flore (krilo muzeja okrenuto ka reci), i u njoj se uglavnom obrazuju budući kustosi.

Pariski Luvr nije jedini muzej sa tim imenom. U novembru 2017. otvoren je Luvr u Abu Dabiju. A u nekadašnjem rudarskom gradu Lensu, u severnoj Francuskoj, nalazi se upečatljivi muzej Luvr-Lens koji je satelit matičnog muzeja. Otvoren je 2012. godine, i predstavlja delić iz ogromne kolekcije Luvra. Ruralna lokacija daleko od francuske prestonice odabrana je namerno – u muzeju Luvr naveli su da ovaj projekat približava kulturu ljudima u provinciji, posebno u regionu u kom mnogi ljudi potiču iz radničkog miljea.

I oni koji su posetili slavni francuski muzej, i oni koji za njegovu veličanstvenost znaju posredno, uglavnom ne znaju za prelepu tradiciju koja je ustanovljena 1608. godine. Henri IV je tada prvi put pozvao umetnike u palatu Luvr da kopiraju umetnička dela iz kraljevskih kolekcija – da žive u Luvru i da slikaju, usavršavajući zanat i talenat (u to doba obrazovanje umetnika zasnivalo se na kopiranju umetničkih dela starih majstora). 

Ovaj program postoji i danas. Selekcija je rigorozna, a bira se samo 150 do 200 iskusnih umetnika koji će u toku godine provesti tri meseca slikajući u muzeju. Postoji i lista čekanja – za privilegiju da se okušaju u repliciranju nekih od najcenjenijih umetničkih dela na svetu odabrani umetnici čekaju i do dve godine.

Intrigantnu Mona Lizu, jedno od najpoznatijih dela iz bogate riznice Luvra, prati mnoštvo zanimljivih priča. Jedna od posebno neverovatnih je da je za njenu krađu bio optužen slikar Pablo Pikaso.

Pikaso, koji se trajno nastanio u Parizu 1904, već je imao kontakt sa ukradenim umetničkim delima kada je Mona Liza nestala iz Luvra – ukradena je 1911. Pikaso je, naime, posedovao set iberijskih skulptura koje je nabavio od sekretarice svog prijatelja, pesnika Gijoma Apolinera. Ispostavilo se da su ove skulpture bile ukradene iz Luvra 1900-ih.

Kada je Mona Liza nestala, Pikaso je živeo u Parizu i bio je na spisku osumnjičenih. Ispostavilo se da je pravi lopov bio italijanski imigrant po imenu Vinćenco Peruđa, koji je verovao da je Napoleon tokom svoje okupacije oduzeo Italiji umetnička remek-dela i želeo da Mona Lizu vrati u domovinu.

Istina je da je Mona Lizu Franji I poklonio sam Da Vinči, još u 16. veku. Leonardo se na poziv francuskog vladara nastanio u Francuskoj 1517. Kasnije je, u znak zahvalnosti, mnoga svoja dela poklonio Francuskoj.

Za Pikasa i Luvr vezana je još jedna trivija. Naime, do 1971. godine u Luvru nisu predstavljani radovi živih umetnika. U oktobru 1071. dogodio se presedan – izbor Pikasovih dela bio je izložen u muzejskoj Grande Galerie povodom obeležavanja umetnikovog 90. rođendana.

A kada se u Luvru nađete ispred velikog platna Svadba u Kani Paola Veronezea, najveće slike u muzeju, verovatno vam ne bi palo na pamet da je ova slika u zgradu muzeja uneta iz dva dela.

Platno The Wedding Feast at Cana (Nozze a Cana – na italijanskom) iz 1563, veličine 6.77m × 9.94m, prikazuje biblijsku priču o svadbi u Kani na kojoj je Isus vodu pretvorio u vino.  Kada je Napoleon osvojio Italiju 1797. godine, iz mnogih manastira i crkava je preuzeo umetnička dela i odneo ih u Francusku. Među njima je bilo i  Veronezeovo delo, koje se nalazilo u trpezariji venecijanskog manastira San Đorđo Mađore. Da bi preneo masivnu sliku, Napoleon ju je presekao napola. Danas se može videti linija tamo gde je slika isečena i ponovo sastavljena.

Danas, kada posećujete Luvr, najpametnije je da razmislite šta biste želeli da vidite, te da se fokusirate na to. Nemoguće je videti sve u ovom zdanju, a ako pokušate da sagledate njegovu veličinu, možda vam može pomoći statistika. Kada biste poređali sve prostorije Luvra jednu za drugom, njihova dužina iznosila bi čitavih 13 kilometara.

Trebalo bi vam 200 dana da vidite svako od 35.000 umetničkih dela izloženih u ovom muzeju. I to uz uslov da za svako umetničko delo izdvojite samo 30 sekundi.

Luvr, inače, poseduje oko 550.000 umetničkih dela, a većina se nalazi u depoima, daleko od očiju posetilaca.

Fotografije: Unsplash