„Ona da rađa, on da brani“: Svi koji ovih dana šetaju ovu fotku na majici ne znaju koja se priča krije iza toga
Jedna od najprovokativnijih izložbi koju je beograd video u poslednjih desetak godina je svakako „Čin I, scena II“ Miladina Miletića, koja je inspirisana idejom „Šta bi bilo da su nacisti dobili Drugi svetski rat“. Iako se izložba desila daleke 2012. i dalje je aktuelna jer onaj glavni rad, kog ćemo zvati „Ona da rađa, on da brani“ i dalje je u centru pažnje, često iz pogrešnih razloga.
Miladin Miletić, kao jedan od najzančajnijih pojava beogradske scene grafičkog dizajna je uspeo da priredi ovu polu subverzivnu vizuelnu provokaciju u prostoru odveć ušminkanog političkog plakata. Plakat je u svojih 100 godina istorije i evolucije, postao sociološka odrednica portreta jednog vremena. “Čin I, Scena II” je svojevrsno novo čitanje jedne epohe u drugačijem dekoru ali u scenografiji istorijskih trendova koji se ponavljaju.
Autor o izložbi je tad rekao da predstavlja, pre svega, istraživanje likovnog jezika epohe koja bi trebalo da je ostala u ruševinama četrdesetih.
Povezani članci
Najpopualrnija slika koja je ostala u svetu interneta je svakako „Ona da rađa, on da brani“ koju su godinama ljudi ironično koristili kao komentar na konzervativno društvo u kom živimo Slika je česti bila predmet urnebesnih memova. Međutim, vremenom je ova fora obišla pun krug, i sad je koriste baš oni koju je autor želeo da ismeva u prvom naletu.
„Mnoštvo vizuelnog materijala nastalog pre i tokom Drugog svetskog rata, kao i istraživanje internet ćoškova sa kreacijama ljudi koji, ako i prihvataju poraz u maju 1945, još uvek maštaju o drugom poluvremenu velikog obračuna, navela me je na razmišljanje o stvaralaštvu fašističke Nemačke i okupirane Srbije danas, u slučaju pobede sila Osovine.
Pokušao da istražim neke od osnovnih atributa fašističkih društava poput militarizma, mačizma, nacionalizma, homofobije, insistiranja na kolektivizmu i sabornosti, preispitivanja i rekonstruisanja istorije, spajanja mitova sa današnjicom i drugim odlikama koje je Umberto Eko podvukao u svom eseju o „Večnom fašizmu“.“
Autor je ipak priznao da ga je najviše inspirisala zloupotreba medija, umetnosti, nauke, religije i sporta u službi održavanja ovakvog poretka.
„Fašizam posmatram kao mračnu kolektivnu stranu savremenog doba koje nije pošteđen ni pojedinac, ni institucija, pa ni društvo u celini. Ovaj rad zamišljam kao upozorenje i podsetnik da je Predstava završena 1945. i da ne smemo dozvoliti novi čin sa akterima u izmenjenim kostimima i redigovanim tekstom.“
Naslovna fotografija: Facebook screenshot/UK Parobrod/foto Nemanja Zdravković
Povezani članci
