Saša Montiljo: Slike prirode koje otkrivaju njenu lepotu

„Čini se da je sa slikarstvom gotovo“, rekao je skulptor Donald Džad šezdesetih godina prošlog veka, kada su mnogi razmišljali na sličan način. Ali, bojama na platnu spomenik je podizan bezbroj puta. Opšte je mišljenje da je dobro poznata tehnika dosegla svoje granice i da se ne kotira kao ranije. Andreas Gurski, Mauricio Katelan, Dejmijen Herst, Marina Abramović i mnogi drugi umetnici dokaz su da najvažnijim galerijama u svetu ne vlada slikarsko platno.

Kako se u takvom okruženju snalazi umetnik koji se još uvek najbolje oseća sa četkicom u ruci? „Nisam pristalica toga da se mediji u umetnosti dele na savremene i prevaziđene“, kaže Saša Montiljo, samostalni umetnik i član ULUPUDS-a. „Oko savremenih načina izražavanja često se pravi velika mistifikacija, a rezultat su izložbe koje niko nema potrebu da poseti. Dolazi do distanciranosti autora od običnog čoveka, kome je umetnost prvobitno bila namenjena“, objašnjava za City Magazine.

Prošlo je više od dve decenije otkako je Saša održao prvu samostalnu izložbu ulja na platnu. Kao devetnaestogodišnjak, predstavio je 15 slika u klubu Underground, koji više ne postoji. Sa više radova nije okružen ni danas, iako ih je u Zemunu, u kom živi, osmislio oko tri stotine. Slikarstvo je jedino zanimanje pomoću kog ostvaruje zaradu, zbog čega je veoma zadovoljan. „Sudbina mojih radova je da život nastave van ateljea. Kupci su mi po svojoj suštini slični i među njima nema nikoga sa estrade ili iz politike. Publika je za autora jedno veliko ogledalo.“

Uspešna prodaja slika, na koju se Saša osvrće, u svetu nije uvek pozitivna. Godine 2011, na primer, nastala je pomama za mladim autorima koji su slikali na gotovo identičan, apstraktan način. Zahvaljujući kritičaru Volteru Robinsonu, ocrnjeni trend postao je poznat kao zombi formalizam. Eksplozija na tržištu potrajala je do 2016, a pripisana je umetnički neobrazovanim kolekcionarima, koje je kritičar sajta Artnet objedinio pod nimalo laskavim nadimkom COINs (Collectors Only In Name). Bogati dileri su, drugim rečima, ubeđivali svoje bogate prijatelje na šta da potroše novac, što je dovelo do toga da se osrednji kvalitet prodaje po paprenim cenama.

Sašini radovi ne uklapaju se u trendove i umetnost ga zanima na potpuno drugačiji način. Slikarstvo je savladao bez fakultetskog obrazovanja, primenjujujući sve što je naučio od mentora, profesora Aleksandra Lukovića Lukijana. „Nikad nisam razmišljao koji put do samoostvarenja predstavlja prečicu, a koji je zaobilazni. Niti o tome kakvu ću predstavu o sebi stvoriti ako ne idem utabanim stazama. Moje mišljenje je bilo da, ako ne uspem bez formalnih studija, ne treba ni da budem slikar“. Razlog za takvu odluku krio se u želji da sačuva nešto unutrašnje što je osećao da u njemu postoji. „Mislim da to ‘nešto’ danas nije tako lomljivo i vredno je svih diskriminacija sa kojima sam se susretao na našoj likovnoj sceni, ili ih čak nisam ni bio svestan.“

Suzan Hadson, autorka knjige Painting Now, istakla je da je slikarstvo, uprkos lošim prognozama, u istoriji umetnosti bilo istinski ugroženo samo dvaput. Prvi snažan udarac pretrpelo je otkrićem fotografije, jer ona preciznije dokumentuje stvarnost od slike. Drugi je usledio u drugoj deceniji 20. veka, kad je Marsel Dišan iskoristio svakodnevne predmete u svom stvaralaštvu, najavljujući veći uticaj koncepta i ideje.

Sašine predstave deluju autentično zato što nisu u potpunosti klasične i ne predstavljaju vernu kopiju stvarnosti. Poput svojih uzora Endrjua Vajeta ili Stjepana Kolesnikova, on se trudi da podredi stil izražavanju unutrašnjih stanja. Slike su mu zbog toga obeležene bojažljivim vukovima, krhkim slepim miševima, ljupkim sovama, drvećem čije oči ćudljivo posmatraju okolinu i ljuljaškama koje deluju poput sudbinskog klatna. „Verujem da jedino priroda sadrži suštinsku lepotu. Umetnost je uzvišena zahvaljujući prirodi. Ona je ljudska predstava o prirodi.“

Sašini motivi do sada su se mogli videti na mnogim samostalnim i kolektivnim izložbama u gradovima po Srbiji, ali i u Italiji, Nemačkoj i Turskoj. Poslužili su za ilustrovanje konferencije o klimatskim promenama u Mejnu (SAD) i više zbirki poezije, uključujući zbirku Službena duša Arsena Dedića. Pre tri godine, on je bio i jedan od učesnika rezidencijalnog projekta Glo Art u Belgiji.

„U konceptualnoj umetnosti često se polazi od ideje, što je obrnut proces od mog pristupa. Do ideje dolazim spontano, kroz stvaralaštvo. Veliki je izazov oslikati prirodni motiv na autentično estetizovan način, jer priroda predstavlja temu koja je najviše upotrebljavana u istoriji slikarstva. Selekciju motiva pravim na intuitivnom nivou, a životinje koje slikam često imaju zadatak da naprave kontrapunkt kako bi se izbegao odlazak u banalnost konvencionalnih i usko određenih narativa.“

Kad ne slika ili ne pravi jedinstvene skulpture sova, urađene od cepanica drveta, Saša fotografiše. Ali, bez obzira koliko dobrih (i nagrađivanih) fotografija da napravi, insistira na tome da je prvenstveno slikar. Priroda na slici je životno delo, a priroda na fotografiji za njega može biti samo hobi. Ne zna se koliko će još crnih vrana fotografisati, a belih naslikati. Kao što je primetio Momčilo Bakrač, autor uvodnog teksta u jednom od kataloga sa Sašinim radovima, sigurno je samo da nas svaka od tih belih ptica poziva da se vratimo svojoj suštini. Preživeće slikarstvo.

Naslovna fotografija – detalj slike Ambivalencija (autor Saša Montiljo)