Šta se krije iza platna: Pikasova „Gernika“

Slika španskog umetnika Pabla Pikasa Guernica zapravo je mural urađen u tehnici ulje na platnu, dimenzija 349,3 cm × 776,6 cm. Slika je prvi put izložena na Exposition Internationale des Arts et Techniques u Parizu 1937. godine, u okviru Španskog paviljona. Danas se nalazi u Museo Reina Sofía u Madridu. Pedesetih godina je po nalogu Nelsona Rokfelera napravljena tapiserija identična muralu Gernike. Ona je izložena u Sedištu organizacije ujedinjenih nacija, na ulazu u Savet bezbednosti UN.

Osim što je u pitanju Pikasova možda najpoznatija slika, Gernika takođe predstavlja i jedno od najznačajnijih antiratnih umetničkih dela ikada. Zato je važno za početak razumeti socio-politički kontekst u kom je nastala, kako bi motivi i simboli koji se na njoj nalaze bili jasniji.

Gernika je urađena po narudžbini od strane španskih kulturnih poslenika, ali treba naglasiti kako Pikaso u početku nije imao inspiraciju. Građanski rat koji se u to vreme odvijao u njegovoj rodnoj Španiji činio ga je izuzetno depresivnim. A kada je čuo da su 26. aprila 1937. godine nemački nacisti i italijanski fašisti bombardovanjem sravnili sa zemlje gradić Gerniku, rodila se ideja za sliku. Od tog trenutka trebalo mu je samo 35 dana da završi ovaj poveći mural.

Iako je Pikaso želeo da skine svaki veo misterije koji se obavijao oko Gernike, to nije sprečilo teoretičare da se prepiru oko gotovo svakog poteza četkice. U kompoziciji Gernike nalazi se šest ljudskih figura: četiri žene, jedan muškarac i jedno dete. Tu su još konj i bik. Sve ove figure smeštene su u klaustrofobični enterijer sa niskim plafonom, u kom jedna sijalica zloslutno gori. Smatra se da je prostor Pikasov umetnički studio, a slika zapravo direktno govori o opštem emotivnom i fizičkom nasilju nastalom usled rata.

Na levoj strani platna, žena u rukama drži telo svog najverovatnije beživotnog deteta, dok kao da ka nebu upućuje krik. Sa desne strane, druga ženska prilika tone u plamenu, dok do nje treća, nalik duhu, izvire iz prozora sa bakljom. Ispod njih nalazi se četvrta žena koja je simbol nade i ponovnog uspona.

Na podu leži usmrćen muškarac, najverovatnije vojnik. Njegova desna ruka drži polomljen mač u pesnici, koja predstavlja motiv otpora. Bika mnogi razumeju kao omaž španskoj koridi i generalno španskoj tradiciji, dok konja, nasuprot tome, vide kao diktatora Fransiska Franka. Sijalicu jedni tumače kao bombu u eksploziji, a drugi kao svevideće oko Boga. U centru slike, eksplozije razvejavaju listove novina, sa zastrašujućim vestima koje neće nikad ili će kasno stići.

Način na koji su tela prikazana deluje kao da su rastavljena u paramparčad, a zatim ponovo nezgrapno spojena. Uz pomoć kubističkog pristupa, Pikaso je putem oštrih isplaženih jezika i očiju u obliku suza prikazao iskonsku patnju.

Monohromni kolorit, sastavljen od crne, bele i raznih nijansi sive, uopšte nije slučajan. Time se dobija izgled skoro oronule fotografije koja svedoči o svom vremenu. Pikaso je tražio da se naprave specijalne boje, koje bi u sebi imale minimum sjaja, zbog čega Gernika i jeste izrazito u mat tonovima. Upravo je to učinilo da slika dodatno obiluje dramom, terorom i tragedijom.

Pikaso je živeo u Francuskoj od 1904. godine, a Gerniku je naslikao u Parizu. Španiju je poslednji put video 1934. godine, i nikada se nakon toga u nju nije vratio. Interesantno je da nikada nije želeo da komentariše Gerniku i njene simbole. Možda dovoljno govori činjenica da je zabranio da slika bude prenešena u Španiju sve dok se tamo ne uspostavi demokratija. On taj momenat nažalost nije doživeo.

„Ostaje na javnosti da vidi ono što želi da vidi“, jasno je jednom prilikom izjavio Pikaso. I, šta vi vidite? Da li svedočanstvo prošlosti, ili možda realnost u kojoj mnogi trenutno žive..?

Naslovna slika: www.artsy.net