Gledao sam novi nastavak serijala “28 godina kasnije” i jedan legendarni bend će imati sjajnu godinu upravo zbog ovog filma

Film 28 godina kasnije 2. deo: Hram kostiju stigao je u domaće bioskope i zaista vredi vaše pažnje.

Reč–dve o klikbejtu iz naslova…

Pre koji dan se završila serija Stranger Things i, voleli finale ili ne, jedna scena je posebno odjeknula: govor mladog Dastina na maturi uz pesmu The Trooper grupe Iron Maiden. Stranger Things se još nije ni „ohladio“, a kultna hevi-metal grupa ponovo se začula, ali ovog puta u novom filmu koji će biti hit ovog januara. U jednoj od najbitnijih scena filma, Rejf Fajns lipsinkuje Number of the Beast „čeličnih deva“ i ta scena savršeno pršti i podiže adrenalin, gotovo koliko i bas Stiva Harisa i vokal Brusa Dikinsona.

Rediteljka filma Nia DeKosta snimila je sjajnu sekvencu, a ostaje da se vidi kako će se ova dva jaka pop-kulturna momenta isplatiti bendu Iron Maiden, i da li će dobiti novu publiku u budućnosti.

Iako smo se dotakli samog vrhunca filma 28 godina kasnije: Hram kostiju, to ne znači da ostatak filma ne vredi pomenuti. Naprotiv.

Evo šta se zbiva u nastavku 28 godina kasnije:

Ako niste obavešteni, 28 godina kasnije zamišljen je kao trilogija i direktan je nastavak filmova 28 dana kasnije i 28 nedelja kasnije. Dani Bojl i Aleks Garland stajali su iza prvog dela nove trilogije prošle godine, dok Garland u ovom nastavku deli autorsku palicu sa već pomenutom Niom DeKostom.

U nastavku pratimo dvojake sudbine preživelih dok se suočavaju sa novim opasnostima. Tinejdžer Spajk (Alfi Vilijams) dolazi u sukob sa nasilnom kult-grupom predvođenom psihotičnim Džimijem Kristalom  (Džek O’Konel). Da bi sačuvao živu glavu, mora da živi sa njima, ali i da ubija, jer to je ono što oni rade, poštujući vraga.

Na drugoj strani, doktor Ian Kelson (Rejf Fajns) održava svoj jezivi „Hram kostiju“ kao memorijal žrtvama epidemije i pokušava da razume prirodu zaraženih. On prelazi granice puke samoodbrane i započinje komunikaciju sa jednim od vođa zombija, pokušavajući ne samo da ga razume, već i da ga izleči. Naravno, ove dve grupe, nasilna i đavolska, i mirnija, okrenuta nauci, neminovno će se sukobiti, što postavlja osnovu za treći i poslednji deo trilogije o virusu zombi-besnila koji je izolovao Veliku Britaniju od ostatka sveta.

Nisam bio fan prethodnog dela i pisao sam o tome. U tom filmu Bojl je vozio više priča odjednom i stalno menjao ton, pa čak i žanrove, što velikom delu publike nije prijalo. DeKosta ne ponavlja te „greške“. Ujednačila je ton filma, iako istovremeno pruža pogled u haotičnost sveta, ali i njegovu tihu lepotu i mir.

Film je horor, i to brutalan. Scene idu od klasičnog zombi-horora do nihilističkih drama nalik Funny Games, u kojima je nasilje stvarno, sirovo i besmisleno, a likovi deluju kao da čine zlo bez jasnog razloga već samo iz zlobe. Mada i to je sasvim dovoljno objašnjenje za ponašanje sledbenika Džimija Kristala.

Iako Džimijeva ekipa na prvi pogled deluje smešno u trenerkama i plavim perikama, nasilje koje prikazuju i opasnost koju nose toliko su snažni da ćete često skretati pogled sa ekrana. S druge strane, dobrota i mirnoća koju zrači doktor Kelson pokazuju da i u tami u koju je ljudski rod sposoban da sam sebe gurne, ipak postoji svetlo na kraju tunela, zahvaljujući ljudima poput njega.

Pored klasične horor teze da je čovek najveće čudovište, film donosi i sukob ideja kroz dijalog nauke i vere. Ovoga puta vera nije prikazana kao hrišćanska, već satanistička, ali autori je jasno osuđuju i svrstavaju na stranu zla, dok istovremeno pokušavaju da pronađu koren te zablude i nasilja.

I pored svih ovih teških i velikih tema, film je u svoj svojoj ozbiljnosti i hororu poprilično blesav. Ima trenutke humora koji čine celokupan utisak životnijim. Tu su već pomenuta scena lipsinkovanja Iron Maidena, ali i slušanje Duran Durana, i ples doktora sa zombijem, ali i način na koji je prikazan glavni negativac. Džimija Kristala Džek O’Konel igra kao šarlatana koji je istovremeno izuzetno opasan i duboko bolestan, ali i krajnje nesposoban kada ne drži nož u ruci. Bilo koji glumac mogao je ovaj lik da upropasti, ali O’Konel, kao i u filmu Sinners, razume svog lika do srži i donosi ga izuzetno uverljivo na platno.

Ipak, ovo je film Rejfa Fajnsa. Fajns zrači dobrotom, setom usamljenosti i dozom ekscentričnosti koju njegov doktor nosi. prekriven je od glave do pete jodom, sahranjuje zaražene iako ga niko to ne traži, a za ostale preživele on je samo čudak na ivici šume. Sa ogromnim entuzijazmom igra ovu ulogu, pa su neki od najzabavnijih trenutaka filma oni tiši i mirniji u kojima ga samo gledamo kako pokušava da učini svet boljim mestom. Podsećam da je ovo ipak akcioni horor u kojem zombiji brzo trče, a ne kontemplativna drama. Još jednom se pokazalo da Fajnsova ljubav prema šekspirovskim tragedijama dobija punu snagu kada se reinterpretira u modernom filmskom jeziku.

Neću potpuno spojlovati film, ali je sigurno da će fanove franšize obradovati i kraj ovog dela i smer u kojem će se univerzum dalje razvijati. Sa Hramom kostiju, trilogija 28 godina kasnije dobija svoj Kum 2, svog Terminatora 2, svoju Imperija uzvraća udarac — mračniji, hrabriji i bolji nastavak koji će s godinama biti sve više voljen i označavan kao jedan od najboljih u serijalu.

BONUS VIDEO: