Gledao sam “28 godina kasnije”, najiščekivaniji nastavak godine, i imam jednu lošu vest za horor fanove

Novi film Denija Bojla, nastavak 28 dana i 28 nedelja kasnije, “28 godina kasnije”, konačno je stigao u bioskope.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Film Denija Bojla iz 2002. godine, 28 dana kasnije, jedan je od vrhunaca kako zombi žanra, tako i horora 21. veka — jer je u tehnički, danas bizarno, snimljenom filmu DV kamerom ubrzao zombije, a i pokazao (kao i uvek) da su ljudi mnogo veća čudovišta od bilo kog filmskog monstruma. Iako inspirisan zombi klasicima, i sam je inspirisao niz kako loših kopija, tako i komercijalnijih — u vidu raznih Walking Dead i The Last of Us serijala. Njegov nastavak, uprkos fantastičnih 15 minuta početka, nije uspeo da očuva kvalitet originala u celosti, a mnogi su razlog videli u tome što autorski dvojac Bojl i Aleks Garland nisu potpisali scenario za taj film.

Otud se treći deo, 28 godina kasnije, čekao, pa… godinama, s velikim nestrpljenjem — jer su i Bojl i Garland ponovo za kormilom. Međutim, nešto više od dve decenije kasnije, ova dvojica su rešila da im je horora preko glave i da žele da pričaju neke druge priče.

Tako da, 28 godina kasnije — gotovo da nije horor film. Da, imamo zombije, i dalje su brzi usled mutacije virusa “besa”, ali ako izuzmemo samo njihovo postojanje, film je sveden na minimum minimuma kada je reč o jump scare-ovima, horor atmosferi i gore-u, odnosno krvi. Ima svega toga, ali ako ste horor fan — realno, nema ga.

Što naravno ne znači da je film loš. Samo je više drama nego bilo šta drugo. Ne znači ni da je film bog zna kolko dobar. Nešto između. Barem za potpisnika ovih redova. Samo je platno koje su Bojl (i Garland) rešili da nam iscrtaju — prenatrpano. Naneli su previše slojeva, boja i materijala, pa usled neujednačenog kvaliteta priča i zapleta, možete više puta da se zapitate — šta gledate? Ili — zašto gledate?

I šta se desilo 28 godina kasnije?

Kako i naslov kaže, 28 godina nakon prvog zabeleženog slučaja “besnila” u Britaniji, celo ostrvo je pod karantinom, dok ostatak sveta živi normalnijim životom. Ljudi su podeljeni po selima i primitivnijim skupinama, gde se i dalje bore protiv zaraženih, bez mnogo mešanja jedni s drugima. Na omanjem ostrvcetu pratimo porodicu — tatu (Aron Tejlor Džonson) i sina (Alfi Vilijams) koji kreću u lov na zaražene, što predstavlja svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih — i mamu (Džodi Komer) koja “ima epizode”, odnosno psihičke probleme, ali ne i doktore koji bi mogli da je dijagnostikuju.

U izletu van zidina ostrva, mali će otkriti (a s njim i mi) da postoji nekoliko vrsta obolelih — od najsporijih koji služe kao lak plen za vežbu, do “alfa” koji pored veće snage, očigledno nose i moć da predvode ostale. Međutim, saznaće i ponešto o svom ocu, kao i o svom okruženju.

Saznaće i da negde, malo dalje, postoji doktor (Rejf Fajns) koji bi mogao da pregleda njegovu majku. Doktor koga su svi odbacili kao apsolutnog ludaka, a ka kojem će dečak i majka tajno krenuti.

Usled raznih ideja i poruka koje autori žele da iznesu i kažu (a zombi filmovi su oduvek bili odličan poligon za razne metafore i priče o društvu), deluje da su se i zaigrali. Pa tako u ovom filmu možemo naći nekoliko samostalnih celina koje su mogle da budu filmovi za sebe.

Iako film odlično kreće u tonu i duhu franšize, gde skoro tri decenije kasnije gledamo šta su sve ljudi morali da nauče i žrtvuju da bi preživeli, kao i u šta su se pretvorili, film polako ali sigurno skreće u teritoriju klasičnog britanskog žanra — kitchen sink drame, po uzoru na Kena Louča ili Alana Parkera, u kojoj gledamo težak život porodice, gde se smenjuju odrastanje, bolest i razilaženje partnera. Sve to bi možda i imalo smisla, da film zatim ne skrene u neke gotovo bizarno – spilbergovske vode — prikazujući put koji dečak mora da pređe da bi odrastao — da bi se na kraju završilo u maniru pritupe dečje akcije tipa Moćni rendžeri.

Na toj putanji i žanrovskim preskocima, film se gubi i dramaturški i tehnički. Dok je prvi deo filma, kako bi se danas reklo u komentarima na Jutjubu, “sniman bojlerom” (odnosno DV kamerom) koja je davala naturalistički izgled i omogućavala manji budžet, 28 godina kasnije se gubi u svojim tehničkim mogućnostima i stalnim promenama stila montaže i fotografije.

Ipak, najviše smeta bullet time kamera koja prati strelu kako ubija zombija — i koja ovde, pored toga što joj nije mesto, ostavlja utisak kao da se nešto pokvarilo u bioskopu i da projekcija “štuca”, što svakako nije bila namera reditelja.

Ali ono što svakako zaslužuje sve pohvale su glumačke bravure. Mladi Alfi Vilijams, koji se ispostavlja kao glavni lik filma, jako se dobro snašao sa velikim zadatkom. Džodi Komer imala je možda i najzahtevniju dramsku ulogu, dok je Aron Tejlor-Džonson nosio akcionu — i oboje su na maksimumu svoje igre. Ipak, MVP cele postave je Rejf Fajns, koji u svega nekoliko minuta, svojom blagom i nekarakterističnom pojavom, zaseni sve.

Ono što mnogi možda ne znaju — ovaj film je tek početak nove priče. Već sledeće godine stiže nastavak, a sam kraj, koliko god delovao kao zaključak, zapravo je početak nečeg novog. A kako je ta nova priča uvedena — nisam siguran da uopšte želim da je gledam. Ali nećemo dalje, da ne bismo ušli u teritoriju velikih spojlera.

Na kraju, dobili smo solidnu dramu, sa jakim glumačkim izvedbama i zanimljivim komentarima o britanskoj tradiciji koja nestaje i jenjava — a koja je, ko zna pod kakvim uslovima i “izmišljenim” pričama i nastala. Akcija, kako već rekoh, “štuca”, a fali i adrenalina, i uzbuđenja, i realnog straha za junake — što je možda i najvažnije za ovakvu franšizu i njeno raspoloženje.

Pa, kako ko voli — i ko šta traži od ovog serijala.