30 godina filma „ Crni Bombarder” – Da li i dalje hodamo kao zombi kroz noć?
Prošlo je 30 teških i turobnih godina od kad je prvi put poleteo Crni Bombarder nad Zombilendom, gradom rokenrola. Kako je ostario? Pa kao i ova pređašnja rečenica. Poznavaoce kultnog filma će obradovati i intrigirati, ali će svakako nekim novim pokolenjima izazvati cinični osmeh.
Neki izvori kažu da se premijera filma desila 15. juna, drugi pak da je bila u julu, a neki pamte i oktobar, ali svakako da je u pitanju bila 1992. godina, kad mnogima već nije bilo ni do filma ni do umetnosti. Jugoslavija je izbacila par slova iz svoje skraćenice pa je postala SRJ, a film Darka Bajića je pokušao da uhvati trenutak političkih lomljava, diktature, gušenja medija i protesta, i to sve smeštajući ga u 1999. godinu.
Sam reditelj ga je u nekim izjavama nazvao i retro Sci Fi filmom, s obzirom da se dešava u budućnosti, ali se ljudi ponašaju i izgledaju kao da je prošlost. Realno, automobili i fasade beogradskih ulica su teško mogle da budu scenografija budućnosti, iako je u nekoliko scena dat omaž i Metropolisu Frica langa, ali i Ratovima zvezda, i to za vreme potere. Sama godina 1999. je često bila uzeta kao godina dešavanja u stranim SF filmovima, jer je označavala kraj veka. To što autori nisu kontali da je kraj veka bio u decembru 2000. o tome nekom drugom prilikom. Ipak, sama scenografija koju je radio Vlastimir Gavrik je lik za sebe, sa svom svojom ruiniranošću, svećama pored puta i automobilima iz kojih se čuju političke parole. Slike zemlje i grada bez mnogo sloboda.
Darko Bajić, pored svog prvenca Direktnog prenosa, uzburkao je duhove serijama Sivi dom i Zaboravljeni, u kojima se bavio omladinom i temama na koje su često zatvarane oči i skretan pogled. Crni Bombarder je film koji je trebalo da bude spoj autorskog i bioskopskog, gde se bavio gorućim temama, ali je imao i cilj da puni bioskopske sale, s obirom da je glavni producent filma bio Raka Đokić i njegov Zam, u to vreme poznatiji po izdavanju narodnjačkih albuma.
Ovo je i prva velika i glavna filmska uloga za Dragana Bjelogrlića koji je prethodno osvojio bivšu državu likom Bobe iz Boljeg života. On je upravo svojim šarmom uneo dozu zdrave komercijalne zabave u nešto zatvoreniju postavku filma o radijskom voditelju koji u svojim zamišljenim monolozima toka svesti budi omladinu u želji da počne da misli svojom glavom. Sam lik je rađen donekle po Fleki, voditelju sa bivšeg radija b92, a i scenarista filma Aleksandar Barišić je dugo vremena proveo radeći na ovom kultnom radiju. Samo ime ovog devedesetdvojkinog kultnog voditelja u filmu poneće Žika Todorović. Sa druge strane, ovo je uloga Anice Dobre, koja je na neki način kruna dotadašnje karijere, nakon koje je krenula da gradi karijeru u Nemčakoj.
Film odiše rokenrolom i muzikom. Sama priča prati glavnu junakinju i njen bend, muziku su radili Srđan Gojković Gile i Vlada Divljan, a Gile se uz Caneta, Kizu Radovića iz Presinga i još mnoge druge muzičare pojavljuju u filmu. Sama pesma, obrada Rokija Eriksona, Hodam sad kao zombi kao i Svečane bele košulje su postali veliki hitovi i mimo filma, a od ovog filma, Bjelogrlić uzima obrazac da svaki projekat koji radi mora da ima pesmu koja će ga nositi. E sad, ovakav garažni rok su kasnije zamenili urbani narodnjaci i kafanski hitovi poput Haljinice boje lila i Pukni zoro.
Neki od glumaca su u sporednim likovima izneli neke od svojih najbolih kreacija u karijeri. Petar Božović kao okoreli pandur Bešović predstavlja zvaničnu vlast protiv koje se glavni junak bori, a Žarko Laušević sa šmajserom one koje rade nezvačno za državu, a znamo šta su sve takvi likovi doneli u prethodnim godinama. Božović je taj lik pandura negativca nosio kroz nekoliko kasnijih filmova odlično, a Lauševićeva minijatura je jedna od boljih u celoj karijeri, s obzirom da je iskoračio iz svog klasičnog večitog šmekera, i dao nam jednog pravog punokrvnog negativca.
Da li je duh početka devedestih uspeo da bude uhvaćen u ovom filmu, odgovor na to pitanje možda bolje mogu da vam daju svedoci tog vremena. Kao film, 30 godina kasnije, on nudi jednu određenu, stilizovanu viziju, koja deluje kao da se desila negde daleko i nekom drugom. Kao takav on je poprilično uspešan, i naterao je svakog ko je ikad poželeo da uzme mikrofon i pokrene ljude, da se poistoveti sa Crnim.
Kao i sam lik Crnog koji je imao izbor da li da postane novi ludi pesnik sa ulice (napravljen u liku Psiha koji je glumio Dragan Maksimović) ili da skine kožnu jaknu i obuče svečanu belu košulju i okrene se establišmentu koji je do juče pljuvao, tako je i sam film rastrzan između želje da bude provokativan, urban i besan i da bude anestezirana verzija pobune, napravljena za bioskope. Ili je možda upravo uspeo da bude obe stvari, jer su nam prethodne decenije pokazale da sve to ume i može zajedno, pogotovo kad se bivši pankeri i ljudi sa stavom presvuku u nešto pristojnije i postanu deo mašine protiv koje su se oduvek borili.
Naslovna fotografija: Crni Bombarder/Youtube screenshot
