Gledao sam najhajpovaniji horor film godine i niko mi nije rekao da je glavno čudovište voštana figura iz Jagodine

Backrooms je horor film o kom se priča već mesecima i koji će retko koga ostaviti ravnodušnim.

Reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Ne znam da li se sećate, ali pre nekoliko godina su bile viralne fotografije raznih voštanih figura, mahom loše do katastrofalno urađenih u Jagodinskom muzeju voštanih figura. Bilo je nekoliko onih koje su bile omiljene, ali su svakako mogle da postanu deo nečijih noćnih mora i horor film sam po sebi. Pamti se i voštana figura Vlade Divca, koja izgleda kao da je neko dete crtalo Divca po sećanju.

Naravno, ova voštana figura se ne pojavljuje zaista u novom hit horor filmu Backrooms i neću svakako ući u teritoriju spojlera, ali kad budete gledali ovaj film, a ja vam preporučujem da to uradite, nećete moći a da ne pomislite kad stignete do te “jedne” scene: evo ga Divac iz Jagodine.

Šalu na stranu, Backrooms je horor film hiperpopularne producentske kuće A24 koja već mesecima ulaže u viralne kampanje kako bi se o samom filmu pričalo. A sama priča i počinje u dubinama interneta, jer je njen autor, dvadesetogodišnji reditelj Kejn Parsons, autor YouTube serijala Backrooms, u kojima gledamo videe iz perspektive gledaoca, a u kojima se ređaju slike praznih prostora lišenih bilo kakvog života, ali i samog koncepta vremena i realnosti. A ceo lore, što bi rekli mladi, ide još dalje, preko 4chana i ostalih internet stecišta, u kojima se jedna slika pojavila na netu, iza koje su opisivali jezivu priču koja stoji iza nje.

Međutim, sve ovo nije potrebno da biste uživali u filmu, kao što mnogi stariji od trideset godina neće znati niti će ih zanimati, jer strah od otvorenih liminalnih prostora nije izmislio tinejdžer na jutjubu, već to postoji mnogo godina pre.

U filmu Backrooms pratimo vlasnika salona nameštaja (Čivetel Edžiofor) zaglavljenog u sopstvenom životu, između propalog braka, neuspešnog posla, generalnog nezadovoljstva sobom i odlazaka kod psihijatrice (Renata Reinsve). Međutim, u podrumu svog salona pronaći će naizgled beskonačni prostor u koji se prolazi kroz zid. U tom prostoru, pored gomile oštećenog nameštaja i praznih hodnika, deluje da živi još neko. A kad on nestane, u potragu za njim će krenuti psihijatrica iz čiste doktorske zabrinutosti. Međutim, kad i ona stigne u naslovni Backrooms, počinje da odmotava priču, ali i objašnjava šta se krije iza naizgled praznog, odnosno žućkastog platna na kom autor slika poentu.

A poenta je, ako mogu bez mnogo spojlera da kažem, da film personifikuje i oživljava sve one stresove i strahove koje guramo pod tepih, i šta biva kad se taj prostor ispod tepiha toliko napuni da nema više gde osim da se suočiš sa svojim problemima. Koji su sad poprilično stvarni i opasni. A naravno, to je tek početak ledenog brega, jer sve te sobe pozadi ljudske psihe su jedno, ali film se u jednom momentu kači i na socijalno-društvene probleme sistema koji sve prati, koji je, ipak, mora se naglasiti, najslabiji deo filma.

Backrooms iako počne intrigantno u svojoj rebusastoj ponudi, svojom repeticijom prvog sata u neku ruku čak i umara, ali vas želja za otkrićem i konačnom isplatom drži i vozi. Naravno, sama isplata neće svakom biti po volji — takav je film i tako je i pravljen — ali s obzirom na želju da se drži nekih regularnih tema i problema modernog čoveka (iako je film smešten u devedesete), deluje mi da će rasplet biti dobro prihvaćen.

Reinsve, nakon art-evropskih filmova i nominacija za Oskara, po prvi put korača u holivudskim komercijalnim vodama, ali ipak ovo je Edžioforov film koji često kanališe u svom „pucanju” Džeka Nikolsona iz Isijavanja, ali nikad ne imitira, već daje svoj autorski nivo.

Međutim, i pored dobrih uloga, osoba o kojoj se najviše priča je reditelj Kejn Parsons, rođen 2005. godine, zbog čega već nedeljama idu priče da tako mlad momak ne može da snimi ovakav film, da je sve deo kampanje i da je imao ghost reditelje kao pomoć. Međutim, danima se pojavljuju odgovori glumaca sa seta (pogotovo Marka Duplasa, koji se pored glume bavi i režijom) koji nas uveravaju da je Parsons sve sam snimio, da je tokom svih scena bio poprilično spreman i da ga je karijera jutjubera i internet content creatora dobro pripremila.

Sa druge strane, mnogi proslavljeni autori su krenuli jako mladi, a da se o tome danas i ne priča toliko. Sem Reimi je snimio Evil Dead sa samo 21, Džon Singlton je imao 23 kad je snimio Boyz n the Hood i bio nominovan za Oskara, Ksavijer Dolan je imao 20 kad je snimio I Killed My Mother, dok je Kevin Smit imao 24 kad je snimio Clerks. Mladost ne opravdava besvest, što bi rekla Disciplina kičme, pa tako mladi talenti od najranijih dana mogu i umeju da pokažu veličinu. A po prikazanom, Parsons je taj talenat koji će se pratiti dalje.

Backrooms sa pravom nosi epitet najhajpovanijeg horor filma trenutka i, sa svim svojim originalnostima, ali i pozajmicama, dobrim i lošim stvarima, nudi nešto specijalno zbog čega treba otići u bioskop, pa onda ili se oduševiti ili posvađati sa filmskim platnom. Na vama je da odlučite na koju ćete stranu.