Bono Voks o dokumentarcu o njemu: „Intimnost je novi pank rok, ako ću da radim memoare, moraću zaista da idem do kraja”

Bono otkriva svoju priču u dokumentarcu “Stories of Surrender” premijerno u Kanu

Legendarni frontmen grupe U2, Bono, razotkriva svoj put od dečaka iz Dablinа, Pola Hjuzona, do globalne rock zvezde i zagovornika ljudskih prava u svojoj memoarskoj knjizi Surrender: 40 Songs, One Story. Sada, na filmskom festivalu u Kanu, premijerno je prikazan dokumentarni film Bono: Stories of Surrender, u režiji Endru Dominika.

Film je nastao na osnovu Bonovog jednogodišnjeg solo nastupa u New Yorku, u Beacon teatru, gde je izvođač isprepletio najpoznatije hitove sa ličnom pričom o gubitku majke i teškom odnosu sa ocem koji se nikada nije otvoreno suočio sa tugom.

U tom praznom prostoru Bono je pronašao svoju novu “porodicu” – ubrzo se zaljubio u buduću suprugu Ali i upoznao svoje buduće članove benda: Dejva Evansa (The Edgea), Lerija Malena mlađeg i Adama Klejtona, piše Dedlajn.

Bend U2 postao je jedan od najvećih u istoriji muzike, prodatih preko 170 miliona albuma i dobitnik rekordnih 22 Gremija. Bonova aktivistička misija krenula je rano: 1983. godine objavili su album War sa pesmom „Sunday Bloody Sunday“, koja govori o nasilju i sukobima u Severnoj Irskoj. Godine 1985. odazvali su se pozivu Boba Geldofa za Live Aid, prikupljajući stotine miliona dolara za pomoć gladnim iz Etiopije. Bono je pomagao da se svetske sile pozovu na otpis dugova zemalja u razvoju i borbu protiv HIV-a u Africi, što je dovelo do milijardi dolara podrške.

Bono: Stories of Surrender počinje prisjećanjem na njegovu tešku operaciju srca iz 2016. godine i zatim prelazi u intimnu priču o složenim odnosima oca i sina. Kroz nastupe u Beacon teatru, Bono je uspeo da pomiri svoje emocije, a vrhunac filma otkriva poseban poklon koji je dobio od svog oca, koga i dalje zove „The Da“.

Film je rezultat dugogodišnje saradnje između Bona i kompanije Apple, koja je započela još u eri Stiva Džobsa. Nakon kontroverznog poklanjanja albuma Songs of Innocence korisnicima Apple Music-a bez njihovog pristanka, saradnja se nastavlja kroz premijeru filma na Apple TV+, kao i kroz impresivno iskustvo na Apple Vision Pro uređaju, koji gledaoce vodi na binu uz Bonove crteže i detalje kao što je ožiljak od operacije.

Na pitanje o značaju premijere u Kanu, Bono ističe posebnu ljubav Francuza prema kinematografiji kao najvišoj umetnosti i podseća na istorijski značaj festivala kao simbola slobode izražavanja.

Govoreći o savremenim političkim tenzijama, Bono ističe da se Evropa sada mora ujediniti usled ratnih pretnji na njenom tlu, dok je Amerika u unutrašnjem sukobu oko svog identiteta.

Na kraju, Bono izražava ponos što će njegov lični i porodični film biti prikazan u srcu Evrope i nada se da će biti dobro prihvaćen i u Americi.

DEADLINE: Priča o porodici Hewson ima univerzalnu vrednost koja se jasno vidi u filmu.

BONO: Moram da priznam, čak sam i ja postao umoran od glavnog lika – to je ona stara fraza koju najviše mrziš da čuješ: „Evo još jedna sjajna stvar o meni!“ Bez obzira na to šta kažeš o svojim manama, slabostima i svim krvavim detaljima priče, i dalje može zvučati kao da se hvališ: „Evo još jedna sjajna stvar o meni.“

DEADLINE: Kako ste to uspeli da izbegnete?

BONO: Morao sam duboko da zaronim i da se fokusiram na porodičnu priču. Sve porodice su male opere, neke veće od drugih. Tu je uvek soap opera, tu su tenori, figura mog oca koja dominira. I bend. Ljudi ne bi dolazili da čuju moju priču da nije bilo njih. Iako je bilo bolno i naporno, drago mi je što je gotovo, ovo je sjajan kraj.

Iz The Sphere-a do intime Beacon-a je ogroman skok, a Vision Pro vraća to na jedan uranjajući doživljaj. Intimnost je srž svih ovih projekata. Kažem prijateljima: „Intimnost je novi pank rok.“ Ako ću da radim memoare, moraću zaista da idem do kraja. Ne sme biti isti pristup kao kod drugih. Svirali smo u The Sphere-u i to me je dovelo do Vision Pro-a. Suština je – možemo li napraviti radikalnu intimnost? Zvuči pretenciozno? Verovatno.

DEADLINE: Razumem da se izazivaš, svesno prihvatajući mogućnost neuspeha. Dodaj tome i samomržnju koju mi je otac ostavio, i možda je to zaista nešto što je irsko.

BONO: Tako je. Nesigurnost je najbolja sigurnost. Pravi šalu o Italijanima i Irskom, i zapravo, Jimmy Iovine mi je rekao da je to tačno. Rekao je: „Bio sam sin svog oca, nisam mogao da napravim grešku. Svaka ideja mi je bila najbolja ikada.“ Njegov otac ga je bezuslovno voleo i ubedio da je sve moguće, što su klišei u italijanskim porodicama. Kod mene, i izgleda i kod tebe, nije bilo tako. Bio sam takmičarski nastrojen prema svom ocu. To je sigurno bilo naporno za sve oko nas, posebno za njega. Zato na kraju filma pevam o njemu, ja postajem tenor. Moj otac bi rekao: „Ti si bariton koji misli da je tenor.“ I bio je u pravu. Postati on je bio veliki trenutak oslobađanja za mene, način da kažem: „Hvala ti za glas koji si mi dao.“ Kada je umro, nešto se oslobodilo u meni, i moj glas se promenio. Igrajući ga iz noći u noć, zavrtanje njegove glave… Uvek sam voleo oca, ali sam počeo da ga zaista volim. Počeo sam da shvatam da su njegovi podsmesi bili mnogo smešniji nego što sam kao buntovni tinejdžer mislio. Počeo sam da ga volim, i on je počeo da me nasmejava. Voleo bih da sam ranije razumeo te šale. Reci mi nešto o svom ocu.

DEADLINE: Bio je dobar Irac, odrastao kao pijanac, ali je jednog dana naglo prestao. Uvek je bio u strahu za posao, i svaka pohvala meni bila je više kao bleda potvrda, slično kao što si ti dobijao. Sećam se kad sam u kancelariji Mela Gibsona gledao „Stradanje Hrista“ i bio duboko potresen Hristovim patnjama. Rekao sam roditeljima: „Hajde da odemo u crkvu Svetog Patrika u Bay Shoreu na Long Islandu.“ Tako smo gotovo svake nedelje išli dve godine. Moj sin i ja smo tih godina probili barijere sa ocem, kao što ti opisuješ sa svojim u filmu. Onda je stigao uragan Sandy, nestala je struja, on je u nezgodnom trenutku otvorio vrata i udario glavom o beton. Imao je 80 godina i bio na lekovima za razređivanje krvi – umro je tako brzo, slično kao što si gledao kako ti je majka umrla kad je pala na grobu svog oca. Kao mehanizam za suočavanje, postao sam kamen da bi moja deca mogla da tuguju pored mene. Izgubio sam veru jer sam dogovorio da se taj stož demolira baš tog dana. Osećao sam se kao da je to neka okrutna šala. Tek kad sam video film „Fruitvale Station“ i svog oca u liku mladog čoveka koga glumi Michael B. Jordan, raspao sam se. Ovo je trebalo da bude o tebi i tvom ocu, a ne mom, ali pitao si – eto. Nedostaje mi strašno, i svaka tvoja pesma o tvom ocu posle njegove smrti, bila je i moja tuga. Zato se toliko identifikujem sa ovom snažnom pričom o ocu i sinu koju ispričaš u filmu.

BONO: Već dugo pišem o gubitku. Imamo pesmu na albumu „Songs of Innocence“ koja se zove „California“ i ide otprilike ovako: „Nema kraja tuzi. Tako znamo da nema kraja ni ljubavi.“ Nikada nećeš preći preko toga, znaš. Ovo ti donosim kao dobro i loše. Ledeni osećaj tuge s vremenom se menja u toplu bol koju bi ti falila da nije tu. Sada kad mislim na oca, imam lepu toplu emociju, isto i za majku. Ali smeh je takođe važan, jer se kladim da ste ti i tvoj otac imali dosta smeha… Dolazi iz tog irskog ugla. Ima tu neke smešne stvari.

DEADLINE: Imao je mnogo toga. Uvek je bio brz sa dobrim vicem.

BONO: Smeh je zaista važan. I biti tu, kao što kažeš, za svoju decu, ali ne pretvarati se u kamen. Počinješ tako, ali moraš da se topiš i dozvoliš im da vide snagu u priznavanju sopstvenih slabosti. To moj otac nikad nije uspeo. Sada mogu da koristim reči kao što su stoičnost i herojstvo, i osećam krivicu što sam mu bio takav trn u peti. Ali mislim da bi mu bilo u redu da kaže: „Uplašen sam. Ne znam šta da radim. Imam dvoje dece. Nemam majku za vas. Ne mogu da je zamenim.“ Ima komplikacija, ali ja sam slobodan i zahvalan na svojoj priči porekla i nadam se da će nekome koristiti.

DEADLINE: U filmu priznajete da je sećanje na majku bilo izbrisano, da ste vi, otac i brat zapravo „nestali“. Kakav je to teret bio za vas?

BONO: To je bio način mog oca da se nosi s tim. Nemam zamerke, ali mislim da nije dobra strategija. Kad govoriš o nekome ko nije tu, on ostaje živ. Ako ne, gubiš uspomene. Jedan od razloga za pisanje knjige bio je da sebi objasnim, ali i porodici, i da ostavim zapis o onome što se dešavalo dok su bili živi.

U našoj kući se trudimo da stvari iznesemo na videlo. Imamo prkosan sto, ali je i zabavno, puno smeha. Što se tiče nestajanja Iris: skoro sam napisao knjigu da vratim sećanja na nju. Mnogo smo izgubili, moj brat Norman i ja, jer smo uklonili njeno ime iz razgovora. Moraš da pričaš o tim ljudima. Možda i previše, ali ćutanje nije prava strategija. Ali ne zameram ocu, Bobu, Da.

DEADLINE: Koliko je ta neizgovorena praznina u tvom životu uticala na to da formiraš tako rane i trajne veze sa svojom budućom ženom Ali i članovima benda?

BONO: Psihologija 101, ali da, pobegao sam sa cirkusom. Porodice nije bilo. A kakav je to cirkus bio! Mislio sam da sam ja hodajuća žica, a da je ona devojka na poniju. Ispostavilo se da je ona cirkuski upravnik. To je Ali. Ja sam bio hodajuća žica.

DEADLINE: Prvi put kad sam gledao film na Apple Vision Pro, osećao sam se kao pećinski čovek koji prvi put vidi vatru. Kao da sam bio na sceni sa vama. Šta vas je motivisalo da uložite toliki trud u razvoj ove tehnologije i kako vidite njenu budućnost u smislu revolucionarnog pripovedanja?

BONO: Apple ima tu posvećenost inovacijama u zvuku, vernost zvuku im je jako važna. Zvuk postaje ključan u filmovima i kućnim bioskopima. Vision Pro je veliki korak napred. Na primer, imali smo ideju da kamera može da bude na sceni i da hoda oko tebe. Nije bilo lako osvetljenje, ali uspeli smo da gledalac zaista oseti da je na sceni. Izvukao sam svoje crteže sa pozorišne predstave za snimanje, nisu u 2D verziji na Apple TV+, ali jesu u Vision Pro. Ti crteži su dečji, loše crtani, ali su kao moj potpis.

DEADLINE: Kako je to dodatno personalizovalo već ličnu priču?

BONO: Učinilo je celu stvar mnogo razigranijom. Znam da Apple želi da Vision Pro bude pristupačniji i demokratizovan, ali su posvećeni inovacijama i eksperimentisanju. Znaju da ga ne može svako odmah priuštiti, ali veruju da će se to jednog dana finansijski isplatiti. Nije ih briga da li će trebati vremena, idu do kraja.

DEADLINE: Koji je vaš omiljeni film i koji glumci su vam pomogli da oblikujete kako želite da izgledate na sceni?

BONO: Moj omiljeni film je „Wings of Desire“ od Vima Vendersa. Promenio me je jer govori o anđelima koji bi dali sve da osete bol i radost ljubavi, jer je tuga cena koju plaćamo za ljubav. Drugi je „Being There“ sa Piterom Selersom, genijalan film koji me je fascinirao. Džim Šeridan je jedan od najboljih reditelja ikada — njegov prvi film „My Left Foot“ sa Danielom Dej-Luisom me je oduvao. On je došao iz pozorišta i rekao mi je: „Kad ne znam nešto na snimanju, pitam direktora fotografije. Kažem mu: ‘Ti mi reci, ja sam tu da učim.’ Isto sam radio sa glumcima.“ On ima izuzetno razumevanje ljudi i duboke priče, poput Šekspira i grčke tragedije. Daje nadu da možeš da pređeš sa jedne discipline u drugu. Sam Mendes je takođe neverovatan, prešao je iz pozorišta u film.

Hvala vam što ste izdvojili vreme i što ste mi otkrili deo svoje priče. Osećao sam se kao da sedimo u kafiću i pričamo, samo bih ja verovatno postavio još više pitanja, posebno o vašem ocu.

DEADLINE: Da smo imali više vremena, možda bih vam se i izvinio što sam godinama krivo pevao vaše pesme u autu.

BONO: Ugasite muziku, kažem vam. Radimo na nečemu zaista izuzetnom – ja, Edge, Adam i Larry – nećemo vas razočarati.

DEADLINE: Imate li još neku misao o vama i vašem ocu, ili o očevima generalno?

BONO: Odmah sam pomislio na Stivena Spilberga. Moja ćerka Eva sada radi sa njim, i dosta slušam kako je on „odrasla osoba“. On je svetionik, ne samo za Evu, već i za celu našu porodicu. Iskreno, smeta mi što sam na drugom mestu — ali, ja nikada nisam bio autoritet za Evu — a sada je on jedina osoba kojoj ona veruje.