Brate, pomagaj, ako Boga znaš!: Kritika filma „Enola Holmes“

Definitivno najiščekivaniji premijerni/originalni film iz Netfliksove zahuktale ponude na prelazu iz leta u jesen je, gle čuda, prilično čudna zverka; na nekoliko temeljnijih utisaka mereno, ovo je sasvim funkcionalan i dovoljno zabavan film koji ispunjava zadato i iščekivano na planu adaptacije poznatog književnog dela, ali i kao samosvojan film krupnijih autorsko-producentskih ambicija. S druge strane, pak, tu je i impresija da Enola Holmes istovremeno u sebi nosi i nešto osetno iritantno, doduše, u šarenoj i mamiparnoj oblandi.

Enola Holmes je, pukog pojašnjavanja radi, ekranizacija naslova iz serija Misterije Enole Holms iz pera Nensi Springer, u kome maloletna sestra Šerloka Holmsa (naravno, i Majkrofta Holmsa) rešava uglavnom benevolentne i lahoraste misterije iz svog okruženja ušuškane i dobrostojeće parazitske engleske vlastele. Film je praćen i prilično bučnim medijskim kontroverzama, budući da je Zadužbina Šerloka Holmsa tužila Netfliks na račun prikaza Šerloka Holmsa, koji je u ovom filmu predstavljen kao brižan, dobrodušan i smiren stariji brat poletne i neustrašive vragolanke, a koja u ovom (potencijalno, prvom) delu buduće filmske franšize pokušava da uđe u trag nestaloj ekscentričnoj majci. Naravno, radi se o isceniranoj medijskoj halabuci, potrebi da se narečena Zadužbina neznano zašto učini vidljivijom, kao i porivu da se predstojeći film reklamira čak i tim sudsko-parničnim putem.

A nije da nisu u pravu zadužbinari – najveće odstupanje u odnosu na mitologiju koja okružuje Holmsa je upravo u tom domenu njegovog prikaza, ovde u svojstvu diskretno zabrinutog, nenametljivog starijeg brata koji je za petama mlađanoj sestri takođe veoma izraženih analitičkih i deduktivnih (super)moći. To je sasvim legitiman izbor autora, a nekako i ide uz taj novi univerzum koji je sada sagrađen oko lika prpošne i nepokorive Enole, koja odrasta kao ljubopitljivo dete potpuno lišeno svesti o strogo kodiranom kastinskom svetu britanske ekonomski relaksirane klase tog doba. Fina rima je pronađena u pojavi i glumačkoj kreaciji skorog (i možda budućeg) Supermena, Henrija Kavila, čiji naglašeno tihi i odmereni Holms stupa dalje po stazi kojom se u donekle sličnom maniru kretao Šerlok Džeremija Breta. To je, naravno, u potpunom saglasju sa umiveno-uprizorenim duhom filma koji se u značajnoj meri obraća čitavoj porodici i, poželjno, što širem i što brojnijem gledateljstvu.

I u tom aspektu sve je gotovo na svom mestu – u celini gledano, ovo je zabavan, vešto skrojen i vrhunski isproduciran i skockan film, kao i dinamična i poletna filmska zabava na manje-više dobro znane teme, i ta univerzalnost u pristupu dosta brzo upada u oči. Scenarista Džek Torn i reditelj Hari Bredbir, pak, otklon u odnosu na očekivano pronašli su u postmodernom rušenju četvrtog zida, odnosno, u Enolinom čestom obraćanju direktno u kameru, što ovde prilično dobro i efektno deluje u smislu ključnog dramaturškog ukrasa, a što Enolu Holms dovodi u lako uočljivu analogiju sa, između ostalog, recentnijim primerima poput voljene i silno uticajne serije Fleabag, na kojoj je u svojstvu reditelja takođe radio Bredbir.

Međutim, problem sa Enolom Holms leži ponajpre u ideološkoj suštini; naime, pošto su ovo svoje delo ispravno pojmili kao fantaziju, autori junakinjin svet domaštavaju u svetlu današnje političke korektnosti (ili, preciznije, woke kulture kao aktuelne joj ispostave i inkarnacije), te se šesnaestogodišnja Enola kreće u onovremenskoj Britaniji koja je prilično inkluzivna po pitanju manjina i drugosti (tamnoputi inspektori i dame i slično). I to je sasvim legitiman izbor i u neku ruku jeste razuman pokušaj da mikrokosmos Šerloka Holmsa pronađe kopču sa ovim našim sada, ali u isti mah jeste primetno i iritantno intruzivan potez jasnih kalkulantskih poriva. Istini za volju, nešto slično je viđeno i u ovogodišnjem ostvarenju The Personal History of David Copperfield Armanda Janućija, kome razlika u autorskim klasama ide u prilog, pa je pomenuto rešenje kod njega zdrava i neusiljena dimenzija i priče i filma u celini. Na planu zamerki mogu se istaći i (doduše, na retke mahove) neujednačena gluma Mili Bobi Braun u naslovnoj roli, kao i nerezonski skrajnut i puko dekorativni lik Majkrofta, te problemi sa ritmom pripovedanja koji, sasvim očekivano, proističu iz kabaste minutaže od puna dva sata trajanja, a što postaje sve evidentnija muka svih skorašnjih Netfliksovih filmskih originala.

Ipak, pri krajnjem merenju prevagnuo je ipak povoljan utisak, ponajpre jer ovakva postavka avantura Šerlokove sestrice dosta brzo i suvereno ovlada mitopoetikom priča o Šerloku Holmsu, pritom, uz dovoljno domišljatih varijacija u odnosu na uvreženo i mnogo puta viđeno, a dobronamernost kao okvir i idejni koncept ima dovoljno potencijala da šarmira i osvoji i ciničnije gledaoce, makar samo tokom pominjana dva sata ove lahoraste i sasvim upotrebljive ispolirane, sitne ekstravagance za široke gledalačke mase.

Fotografije: Netflix