Gledao sam „The Brutalist“, film koji je osvojio 3 Oskara, i pre nego i vi odete u bioskop, morate da se spremite i da znate nekoliko stvari

Film „The Brutalist“ koji je osvojio 3 oskara, konačano se našao i u domaćim bioskopima.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova..

Znate svi za onu filmsku izreku, dobri filmovi imaju mnogo problema i mana, loši samo jednu. To što su loši. Film Brejdija Korbea, „The Brutalist“ spada u ovu prvu grupu. „The Brutalist“ je film koji se zaista teško preporučuje, ali koji mora da se pogleda.

Jednostavno, da li možete sebe da zamislite kako u nekom rendom izlasku petkom, ili tumarujući okolo raznim društvenim mrežama, preporučujete nekome da odvoji 3 i po sata i pogleda film o mađarskom Jevrejinu, žrtvi Holokausta, koji odlazi u Ameriku nakon rata da bi shvatio da ga i tamo niko ne želi? I da, najvažnije, ovaj film se gleda u bioskopu, a ne kod kuće uz hijade mogućnosti pauzirnja, traženja stvari po telefonu i lajkovanja na Instagramu i razmišljanja o sutrašnjem ručku ili bojkotu Maksija. Realno, teško je.

Ali opet, ako i kad se odlučite da odvojite pola dana za ovaj film, ne možete a da ne ostanete zadivljeni, fascinirani, tužni, besni, ljuti, razdraženi, ali pre svega svesni veličine filma koji se dešava ispred vas.

Korbe je sedam godina spremao film, snimio ga za (samo) 34 dana i potrošio (samo) 10 miliona dolara. Ovo samo ćete shvatiti kad pogledate film, jer krajnji proizvod je toliko picnut i zategnut da izgleda kao da je sniman 7 godina, a da je potrošeno 10 puta više para.

I koliko je brutalan taj „Brutalist“?

U filmu Adrijan Brodi glumi arhitektu Lasla Tota, mađarskog Jevrejina koji nakon logora i Drugog svetskog rata odlazi u Ameriku u potrazi za boljim svetom i boljim sutra. Svakako, Tot je prikazan kao lik sa manama, umetničkog egocentrizma, koji nije navikao da bude gurnut u stranu na ivicu egzistencije. Otud se polako raspada kao osoba, koristeći heroin.

Ipak, njegov talenat i način umetničkog izražavanja biva prepoznat, pa radom na biblioteci biznismena van Burena (Gaj Pirs) dobija mogućnost da za njega napravi zdanje, sa potpunom slobodom, koje će biti i crkva i rekreativni centar za ljude tog malog mesta. Poznanstvima uspeva da dovede suprugu (Felisiti Džons) i sestričinu iz Evrope nakon 8 godina neuspeha. Ipak sa zidanjem svog zdanja, nailazi i na niz prepreka, kako od svog mecene koji počinje da mu uskraćuje umetničke slobode, preko ljudi koji ga ne prihvataju ni kao stranca ni kao Jevrejina, pa sve do toga da je raskalašnijem životu došao kraj sad kad su tu žena i dete.

Kako „The Brutalist“ traje 3 i po sata, unutar njega se nalazi pauza iliti intermisson od 15 minuta koji služi publici da odmori malo od intezivnosti filma i tema, ali i da preseče film na dve veće celine koje se po tonu i energiji razlikuju. Dok u prvom delu, ma koliko bio težak i mračan, postoji određena energija novog života koji se gradi (što ne mora nužno da znači da je taj nov život dobra stvar) u drugoj polovini, film postaje još sivlji, a kola kreću nizbrdo za sve likove punom brzinom, a nakon svih dešavanja niko više neće moči da se vrati na staro.

Sećate se filma „Tar“ od pre par godina sa Kejt Blanšet? Blanšet je glumila Lidiju Tar, dirigentkinju, za koju su mnogi pomislili, s obzirom na energiju filma, ali i realno nepoznavanje dirigentskog sveta, da je stvarna ličnost, iako je sve bilo izmaštano. E pa sa „The Brutalist“, mnogi su „tarovani“ jer ovo nije biografska priča. Laslo Tot zaista ne postoji.

Ako se sećate onih starih filmskih emisija, čije su špice bile sastavljane od isečaka iz filmova, „The Brutalist“ je rađen tako da ima više tih monumentalnih scena koja ostaju za istoriju filma. I sama ta grandioznost takvih ideja, u ovim malim vremenima, je dovoljno da ovaj film primetimo. A onda nakon toga, Korbe dozvoljava sebi da nas ostavi na 3 i po sata same sa sobom, svojim filmom i mislima.

Pred nama žonglira sa nekoliko bitnih tema, počev od one večne odnosa umetnika prema svojoj umetnosti, ali i odnosu umetnika i njegovog mecene i ktitora i toj vrtešci bez prestanka u kojoj jedan drugome stalno daju prst a uzimaju celu ruku, zbog čega pobeđuje uglavnom, barem na prvu loptu, onaj jači. A jači je kapital i vlasnici tog kapitala, otud je tema kapitalizma koji ždere sve pred sobom i bez mnogo pitanja jedna od važnijih u ovom filmu.

I naravno, tu je i Amerika, američki san, ta velika zemlja prilika koja vas samo čeka da stupite na njeno tlo da bi vas zagrlila, a nakon zagrljaja vas proguta, sažvaće i ispljune zbog čega se osećate beznadežnije nego kad ste dolazili, a podsećam da ovde likovi dolaze iz koncentracionih logora.

Kako kaže ona pesma, kad se nešto mračno dešava u susedstvu, koga ćete pozvati – Goustbasterse. A kad vam treba glumac koji svojom fizičkom izgledom i patnjom koju nosi u očima može da odigra umetnika izmučenog nacistima koji i dalje pokušava da pronađe iskru života u onome što radi, koga ćete pozvati – Adrijana Brodija. Brodi je osvojio svog drugog Oskara nakon „Pijaniste“, međutim, i pored sličnosti tema, ovaj film je dosta drugačiji, ako ništa zbog toga što se ovde bavimo dešavanjima nakon rata i svom tom slomljenošću koja će uvek biti nacrtana na licu svih kasnijih situacija. Drugo, „The Brutalist“ je u svakom moglućem slučaju hrabriji film od „Pijaniste“, a to se najviše vidi kroz napisan i odglumlljen lik Lasla Tota.

Kao glavni negativac, Gaj Pirs predstavlja taj mrak obojen bojom dolara koji guta sve pred sobom, ali opet, Korbeov scenario i režija od njega ne prave Dizni zloću koji ima znak dolara umesto zenica, već pokušava da od njega stvori makar u prvom delu filma osobu za koju nam se čini da razume veličinu umetnosti. Nakon intermissiona vidimo koliko i šta je razumeo i šta sve uradi…

Sam film je spomenik i pravljenju filma, i kako to sve iza kamere uglavnom zgleda, kao borba za svoj konačan, director’s cut i završnu reč. Spomenik je i brutalizmu, grani arhitekture koju dosta dobro poznajemo u ovom delu Evrope. Beton koji je glavni detalj građevine je i simboličan prikaz ideje iza umetnosti glavnog lika kog će mnogi udarati, krnjiti i osporavati, ali koji će nakon svega toga ostati da stoji, kao poruka novim vremenima.

Brodi je dobio Oskara, Gaj Pirs se vratio u žižu interesovanja, ali ja moram da istaknem Felisiti DŽons u ulozi Eržebet Tot, jer mi je do sad bila potpuno neinteresantna, kako svojim ulogama tako i izborima u kojim će filmovima glumiti. Džons je magnetična u ulozi žene koja u kolicima zbog bolesti i godina siromaštva dolazi u Ameriku da na neki način povrati svog supruga i da mu bude u najboljem mogućem smislu, ona druga polvina. Ako je neko oštećen u nedobijanju Oskara od svih silnih nominacija za film, onda je to Felisiti Džons.

Vrline ovog filma svakako mogu da budu i mane. Ne znam ko danas ima taj luksuz da odvoji 3 i po sata za bioskop i film koji mu svakako neće doneti ili vratiti osmeh na lice. Sa druge strane, „Brutalist“ je film velikih ideja, zbog čega će se tražiti smisao i poruke koje jesu ili nisu tu ili koje Korbe nije želeo da predstavi. Pa će tako mnogi napasti film da prenosi cionističke ideje, danas kad Izrael čini genocid nad Palestinom.

Ipak, pominjanje same zemlje Izreal, i eventualnog preseljenja naših likova, ne treba tumačiti u kontekstu današnjih sukoba, već u kontekstu toga da su ti likovi u ovom filmu, odbačeni sa svih mogućih strana i da im je ceo svet obećevao tu jedinu zemlju u kojoj svi Jevreji treba da odu, i to, naši likovi, odbačen od svih vide kao jedinu alternativu. Barem su to neka moja dva centa na ceo taj problem.

Sam film i autor su svakako krivi za to jer su nas pozvali i dali nam višak prostora za tumačenje i u drugim pravcima. Pa sad nek nauče da se nose sa tim napadima.

Na kraju, ipak ostaje, da u vremenu napucanih blokbastera na jednoj strani i musavih arthaus filmova za odabranu publiku na drugoj, priveligija je na velikom platnu gledati ovakvu umetničku kreaciju koju je reditelj gradio polako, ciglu po ciglu, kao što to radi i njegov glavni lik u filmu.