Četrdeset godina jednog od najgledanijih domaćih filmova, koje mnogi potajno vole, a plaše se da priznaju

Voleli vi ovaj film ili ne, smatrali da je prost, jeftin i laka zabava, 40 godina kasnije postao je deo kolektivnog nesvesnog, film čije replike znate napamet i odakle su, ponekad ih i sami izgovorite, a i nebrojano puta ste zadremali posle ručka vikendom za vreme jedne od bezbroj repriza. Tesna Koža, odnosno njen prvi deo ipak zaslužuje da se pomenemo danas, 40 godina nakon njene premijere.

Kako imdb navodi, 24. septembra 1982. godine desila se premijera jednog od najgledanijih domaćih filmova svih vremena. Preko milion gledaoca je otišlo u bioskope te, ali i sledeće godine, da bi gledalo avanturu malog čoveka Mite Pantića koji je samo želeo miran život na poslu i kod kuće, a ni jedno ni drugo nije imao.

Mića Milošević reditelj filma, je jedan od najgledanijih reditelja kod nas svih vremena, sa svojim laganim komedijama u kojima je pokušavao da proturi ispod žita i nešto malo ozbiljnije viđenje uzaludnog administrativne svakodnevice kao i potpunog kolapsa građanske klase. Doduše ni sam autor nije to hteo da mu bude okosnica priče već samo neka vrsta začina u nedaćama malog čoveka kojeg je slikao. Zato ga je iz ove perspektive zabavno posmatrati sa tim skoro pa potpuno bezopasnim političkim oštricama, koje doprinose svekolikoj trashy zabavi, poput nekog aforsitičara koji blago pijan izgovara svoje šale na proslavi preduzeća.

Cela priča je još na neki način počela u neslužbenom prequel filmu “Laf u srcu”, u kom se pojavljuju gotovo isti glumci, u istim ili sličnim ulogama, ali pod drugim imenom. Jedino je Lane Gutović po prvi put tumačio Šojića, ulogu koja će nadrasti i ceo serijal filmova pa i samog glumca. U “Tesnoj koži”, mali činovnik Mita Pantić na svom uzaludnom poslu čeka unapređenje koje ne stiže, jer svi imaju prednost ispred njega, i članovi familije dirketora, oni koji su spremi da plate svoj pložaj, pa do raznoraznih ljubavnica. Kod kuće ga čeka apsolutni raspad u vidu nezadovoljne žene, dece i tetke, ali i komšinice koja živi u njihovoj kući, verovatno kao produkt posleratne nacionalizacije kojoj nema rešenja čak ni 30 godina kasnije. U tom sistemu, jedino čemu može da se okrene je igra na sreću, ili sportska prognoza.

Tamo gde su Raša Andrić i Mića Momčilović 30-ak godina kasnije pokušali da ispričaju o uzaludnosti života na Voždovcu sa prelaska veka i jedinoj šansi koju ljudi vide u pogađanja rezultata fudbalskih utakmicaa, Milošević je u domaćem filmu udario temelje. Kao što i naši junaci iz filma “Kad porastem biću Kengur” dobiju utešnu nagradu, tako i Mita Pantić dobije blaži nervni slom, umesto kompletnog, jer ima 12 a ne 13 pogodaka.

Film je pratila i muzika Riblje čorbe, verovatno poslednji put kad je taj bend i imao nekog većeg značaja po celokupnu pop kulturu, a njihovi crnohumorni i opori stihovi i melodije sa albuma “Buvlja Pijaca” su se odlično uklopile u komediju o čoveku kojem više ništa nije smešno.

I stvarno, kao konačna odbrana ovog filma, ako joj izbacite taj lakši, prostiji, kako god ga vi nazvali humor, dobićete jednu socijalnu dramu, skoro pa kao neki depreivni “kitchen sink” žanr koji su izmislili i magistrirali Britanci u svojim depresivnim i sivm filmovima. Otud sve one fore poput “Lepa Brena za četri osobe”, “iznenađen i uvređen” ili “sve same s**e i du**ta” moraju da budu tu, kao reakcija i protiv-otrov apsolutnom sivilu koji je doveo malog čoveka do “nagradnog” nervnog sloma.

Nakon ovog filma i milion gledalaca koje je posle uspela da sustigne samo “Zona Zamfirova”, došla su još tri nastavka, skoro pa potpuno negledljiva i isto toliko nesmešna, kao i razne novogodišnje emisije i serije koje je već bilo mnogo lakše ignorisati od prvog trenutka kad su se Pantić i Šojić sukobili u kadru. U krajnoj liniji survavanje kvaliteta filmova možemo najviše i posmatrati po muzičkim gostima u celom serijalu. U početku su tu bili pomenuta “Čorba” i Lepa Brena kao najveće zvezde komercijalne Jugoslovenske muzike, da bi kasnije, kroz nastavke, došli do mnogo slabijih pevačica koje ne vredi ni pominjati.

Na kraju, u imaginarnom “Muzeju jugoslovenskog filma”, u kom bi nalazile kultne relikvije i predmeti naše kinematografije, posebno mesto bi svakako zauzela perika koju je Nikola Simić nosio u ovom filmu, za koju su mnogi celog života mislili da je to zaista njegova prava frizura.