40 godina domaćeg filma koji je „toliko loš da je dobar“, ali u kom je glumila jedna od najvećih rok zvezda ovih prostora

Postoje filmovi koji s vremenom postanu kultni zato što su besprekorni. I postoje oni drugi — koji tu etiketu zasluže upravo zato što su nespretni, neujednačeni ili jednostavno „čudni“ za gledanje iz današnje perspektive. „Crna Marija“ (1986) spada u ovu drugu kategoriju.

Režiju potpisuje Milan Živković, koji je ujedno i scenarista filma, dok produkcija dolazi iz tadašnje jugoslovenske kinematografije. U glumačkoj postavi nalaze se Sonja Savić, Branko Vidaković, Branislav Lečić, Igor Pervić, Milan „Lane“ Gutović, kao i Milan Mladenović, frontmen EKV-a, koji u filmu igra lik „Ševe“.

I upravo tu počinje druga priča o ovom filmu.

Na papiru, „Crna Marija“ je film o rok bendu koji se posle smrti svog lidera suočava sa kreativnom i finansijskom krizom. U trci sa vremenom i međusobnim nesuglasicama, članovi pokušavaju da snime novu ploču i pronađu novi identitet.

U praksi — i u sećanju publike — film je često ostajao na margini. Kritike su bile podeljene, a kod šire publike nikada nije ostvario status „klasičnog naslova“. Ipak, vremenom je dobio ono što mnogi filmovi nikada ne dobiju: reputaciju „kultnog iz radoznalosti“. Da ne kažemo kultnog trash filma.

Ali ono što ga danas izdvaja nije ni priča, ni režija, ni žanrovska neujednačenost.

To je Milan Mladenović.

Za fanove EKV-a, njegovo pojavljivanje u „Crnoj Mariji“ danas se posmatra kao svojevrsni artefakt jednog vremena. Trenutak kada se frontmen benda koji će obeležiti jugoslovenski rok pojavljuje u filmu koji je više dokument epohe nego klasičan filmski uspeh.

Mladenović nikada nije bio „glumac u klasičnom smislu“, i upravo zato njegovo prisustvo deluje drugačije: suzdržano, pomalo distancirano, i ruku na srce, ne tako dobro. Ali za deo publike, to je i najvredniji deo filma mogućnost da se u jednom neidealnom okviru prepozna autentičnost muzičara koji je obeležio čitavu generaciju.

Zbog toga „Crna Marija“ danas živi dvostruko: kao film koji mnogi smatraju neuspelim eksperimentom, i kao neplanirani arhiv jednog muzičkog mita u nastajanju.

I možda je baš u toj nesavršenosti njegova najveća vrednost u činjenici da je ostao zapamćen ne po tome što je bio dobar, već po tome što je u njemu zabeležen trenutak kada se rok istorija slučajno susrela sa filmom.

Ipak, kuriozitet je i to što je glavnu ulogu, umesto Milana Mladenovića, trebalo da glumi muzičar Srđan Jul, koji je na kraju ispao iz priče jer je njegova žena bila ljubomorna, i nije mu dozvoljavala da snimi ljubavnu scenu sa Sonjom Savić.

Na kraju je ostala muzika koju je radio upravo Srđan Jul i pesme koje je otpevala Snežana Jandrlić, koja je “pozajmila glas” Sonji Savić.