Da ti kažem šta mi je…: Kritika serije „Razgovori sa prijateljima“

Svako malo, zapravo, iritantno često neki novi test, da ne kažemo i kušnja. I tako ukrug… Hteli bismo da bindžujemo, hteli bismo da ubijemo vreme, hteli bismo da se opustimo, hteli bismo da pomalo i ushićeni odgledamo ono što smo sa kakvim-takvim, pa možda i isforsiranim nestrpljenjem iščekivali – ali ipak neće moći tek tako. Bez propratnog testa koji nas nagoni da se jasno odredimo i postavimo prema nekoj od upadljivih osobenosti; da pojasnimo i konkretizujemo – u slučaju nedavno pristigle serije Razgovori sa priljateljima (Conversations With Friends), naravno, ekranizacije romana već neko vreme silno voljene Sali Runi, nekako nužno je odrediti se prema u samo par minuta uočljivoj formulaičnosti njene proze, pa onda i i ekranizacija proisteklih iz takvog „temelja“.

Naime, Razgovori sa prijateljima, tu nema spora, dosledno prate mustru koju smo zametili i koja je, kanda, bila i jedan od udarnih mamaca kada se povede reč o mini-seriji Normalni ljudi, takođe zasnovanoj na romanu Sali Runi. Kako su izvesni šereti promućurno opazili, i Razgovori sa prijateljima, doduše, nimalo iznenađujuće, u svojoj žiži imaju tužne, lepe i pohotne (napaljene) Irce koji ljut, a samozatajni i baš tih boj biju sa melanholijom, splinom, potrebom da se stupi u barem privid spokoja pred svetom koji im očito nije po volji.

I upravo to čini idejnu srž i ove televizijsko-serijske adaptaciji proze Sali Runi, pri čemu se i ovog puta bez mnogo uvijanja i relativizacija može utvrditi da su autori i ove ekranizacije ostali ciljano verni literarnom izvorniku u krucijalnim mu aspektima (Runi je i ovde producentkinja, pa se može pretpostaviti da je zadržala dovoljan deo kreativne kontrole nad krajnjim „proizvodom“, dok je dobar deo epizoda režirao prekaljeni Leni Abrahmson, reditelj, između ostalog i pomenutih Normalnih ljudi).

Dakle, u stilskom i izražajnom smislu, meta je i ovoga puta zavodljiva eteričnost znana iz ponajpre američkih nezavisnih (tzv. indie) filmova, a priču, zapravo, ono malo nužnog zapleta nose junaci koji i kakvi i obično naseljavaju i na svojim plećima delimično nose i održavaju književni svet Sali Runi.

Za one manje upućene podsetimo da je zaplet vidno sveden – dve (mlade) studentkinje, jedna sramežljiva, i jedna osetno prodornija, pritom u romantičnoj vezi nakon pesničkog im nastupa (spoken word stvaralaštvo je u pitanju) upoznaju zanosni par koji čine cenjena spisateljica i njen suprug, glumac u usponu, oboje takođe u i dalje mladim godinama. Tu, naravno, kreće ljubavna vrteška, a u njoj isprva tajni poljupci, onda i prevare, kriptične izdaje u hodu i niz drugih sitnih zamešateljstava iz fundusa zahteva i mogućnosti iole savremenije i klasične melodrame. I tu se ništa ne može zameriti, i to ne samo stoga što je ono što se na tom planu odvija u seriji ogromnim delom preuzeto iz istoimenog romana.

Nevolja stiže prvenstveno iz preteranog gabarita (dvanaest epizoda po oko pola sata trajanja, u poređenju sa pola mere toga u slučaju Normalnih ljudi). Iako su u načelu Razgovori sa prijateljima vidno narativno bogatiji/podatniji od Normalnih ljudi, narečeni okvir od dvanaest epizoda pokazao se kao nepotrebna mera za ono što Razgovori… žele da predoče i ponude. Stoga, previše je tu praznog hoda, kao i pojašnjavanja onog što bi i implicitno bilo posve jasno, a izvesni segmenti, uključujući tu i oku izrazito ugodan deo koji se zbiva na odmoru u Hrvatskoj, pri ovoj postavci jesu na prvom mestu sebi svrhi, i daju se podvesti pod „krađu vremena“, koja zaista brzo i lako pada u oči i najdobronamernijih gledalaca.

Usled toga, eluzivnost duševnih stanja kroz koja se probijaju junaci romana Sali Runi, a sada i željno iščekivane serijske adaptacije na mahove deluju kao odveć nategnut konstrukt, te njihove borbe na tim mestima deluju plošno, a tim pre jer se uz svu njihovu glasno isticanu liberalnost, svu njihovu evidentnu pripadnost ovom dobu (i to u nekom univerzalnom smislu i doživljaju) četvoro napaćenih ipak tipski vrte ukrug sveprisutnog a onda možda i banalnog (ko je koga poljubio, ko je koga prevario, ko je koga izneverio, ko je tu narcizmom okovan…).

Tako smo nasuprot ubitačnoj komprivanoj teskobi Normalnih ljudi ovde ipak dobili i neželjenu priliku da se zaputimo u preispitivanje samih idejnih postavki unutar poetike Sali Runi, odnosno, da stupimo na metaforičnu tačku na kojoj se naprosto moramo odrediti i kada se u žiži nađe ta nepobitna formulaičnost njenih romana i njenog stila, pa i načina na koji ona pojmi, a onda rečima prikazuje i oslikava svet (tu, međutim, treba i vredi biti strpljiv, jer treći roman ove autorke donosi očigledno nastojanje da tu postavku sama razgradi, pre toga je dragovoljno stavljajući pred golem znak pitanja).

Ako je već tako „moramo se boriti s tim u glavama“, nije sve tako crno (ni sivo), jer na drugoj strani imamo štošta vredno da uočimo i da u njemu uživamo; na prvom mestu, tu je i dalje taj opšti utisak da su autori (mimo nedostataka) našli učinkovit način da prozu Sali Runi, svu u prikazima stanja, prenesu u jezik filma (i televizije). Osim toga, u glumačkoj kreaciji Alison Oliver, koja lik „svoje“ Frensis zadržava na finoj i pipavoj razmeđi teške teskobe, upadljive i uverljive ranjivosti i stalnog govora na ivici šapata, dobili smo do ovog trenutka najprecizniji ekvivalent onoga sa čime se nose likovi iz pera Sali Runi.

Tu je, nimalo iznenađujuće, i obilje vrsno odabrane nežne i suptilne muzike (koja je dobrim delom „izašla ispod šinjela“ Nika Drejka, uključujući tu i doprinos Fibi Bridžers), a krunu zbilja predstavlja završna epizoda sa tihom erupcijom katkad banalnih, ali i dalje nepobitno prisutnih emocija, a posebno u trenu kada junaci verbalizuju svoje priznanje da su se upinjali da dekonstruišu sve, a da im je možda pravi život tokom tog procesa pred očima utekao.

Upravo u toj tački i stariji gledaoci mogu da spoznaju osetljivost te milenijalske navade da objektivizuju ono što oni doživljavaju stvarnom dimenzijom života, a uz veliku verovatnoću da im meta njihove misije pobegne, jer ta spoznaja nas vraća podsećanju da smo svi u nekom trenutku bili tu negde – slabi, ranjivi, sluđeni, zapitani, teskobni…, što nas onda usmerava da ponovo pomislimo i na nenametljivu univerzalnost proze i mitopoetskog sveta Sali Runi kao možda tu najvažnijeg kvaliteta.

Naslovna fotografija: HULU / Planet / Profimedia