Danas je omraženi lik sa mreža i bavi se politikom: Gledali smo zaboravljeni domaći film u kome je imao glavnu ulogu

Domaći film “Šest dana juna”, iz 1985. godine je dobio svoju restauriranu verziju u okviru A1 Kinoteka letnjeg bioskopa.

U vreme kad je snimljen, taj film je sa sobom nosio mnogo različitih tema, priča i saznanja. Danas kad ga gledamo, prvo što primetimo i šta upada u oči je to da glavnu ulogu u ovom filmu glumi ni manje ni više nego Nebojša Krstić.

Nebojša Krstić je nekadašnji član grupe “Idoli”, a današnji politički komentator, kako stoji na njegovoj Vikipedija stranici, i otvoreni simpatizer Srpske Napredne Stranke, ali i internet trol koji konstantno “peca” ljude na mrežama svojim provokacijama, o svemu ima mišljenje i u svakoj čorbi je mirođija.

Ovaj film je u suštini dobro poznavati, mimo njegovih kvaliteta, jer u sebi krije nekolikcinu trivija koje će vam dobro doći ako volite da učestvujete u pab kvizovima na primer. Muziku za film su radili “Idoli” i od ovih pesama je nastao njihov poslednji album, izašao nakon njihovog raspada. U filmu se i pojavljuju u bendu koji svira Vlada Divljan i Zdenko Kolar.

Divljan je za potrebe filma napravio pravi kafanski narodnjak “Ja je zovem meni da se vrati”, koji je otpevao Jahija Gračanlić, koji i ima malu epizodu u filmu.

Film je režirao pokojni Dinko Tucaković, koji će ostati poznat kao veoma uspešni upravnik Muzeja Kinoteke u jako teško vreme devedesetih. Ovo je bio njegov prvi film.

Scenario je pisao kontraverzni dramaturg i profesor FDU-a Nebojša Pajkić koji je ostavio veliki trag u istoriji domaćeg filma nekim od sjajnih scenarija (Dečko koji obećava, Davitelj protiv davitelja), ali ostaće poznat i po svojim desničarskim stavovima koje i dalje propagira.

U ostali uloglama videli smo i Mladena Nelevića, Mladena Andrijevića, Peđu Bjelca, Sintiju Aspreger, Goricu Popović, Oliveru Marković, Danio Lazović…

“Šest dana juna” nije baš najbolji domaći film koji smo ikada gledali…

Nebojša Krstić se poprilično mučio sa ulogom momka iz Istočne Bosne koji dobija poziv u vojsku. On u naslovnih 6 dana gluvari sa svojim jaranima krajem 60-ih i posmatra promene koje se dešavaju mimo njegovog sveta. Rokenrol, seksualna revolucija, vesti o studentskim demonstracijama, sve to dolazi kao vest do ovih ljudi, ali deluje i da prolazi mimo njih. Pritom glavni junak je sve vreme zagledan u devojku koja se slobodnije oblači za to vreme i koja se šeta sa nekim drugim lokalnim dripcima.

Film prikazuje uticaj sredine koja guši pojedinca zbog čega dolazi do eksplozije besa koja na kraju dovodi do mračnog i krvavog kraja. Pa opet, zbog samog tona filma koji nije toliko taman, sam kraj (hajde baš da ne spojlujemo sve) deluje nategnuto, nakalemljeno i kao iz nekog drugog filma.

Glavni lik Rajko (Krstić) deluje kao neka kombinacija Flojda iz Nacionalne klase i Štimčevog lika iz Varljivog leta 68, ali sa mnogo manje šarma i IQ-a što je verovatno bila zamsao u scenariju, ali i Krstićevo nesnalaženje sa bosanskim akcentom i glumačkim neiskustvom dosta doprinosi ovakvom utisku.

Ostaje samo pitanje što se baš poseglo za ovim filmom prilikom restauracije jer svakako je bilo mnogo boljih i važnijih filmova koje vredi sređivati tehnički i kojima vredi dati novi život.

Možda se odgovor krije u onom čuvenom mimu kad Redži Miler nasrće na klupu košarkaške reprezentacije Jugoslavije na Olimpijadi u Atlanti 1996. Čast izuzecima i preminulim umetnicima koji su učestvovali u ovom snimanju naravno.