Džef Bridžis u seriji „The Old Man” potvrđuje onu staru da bez starca nema udarca

Uvek kad nam se učini da su sve priče o starenju i starosti generalno ispričane, desi nam se serija poput The Old Man koja kao da nam kaže – ćuti mali, još ništa nisi video, zar moramo opet da te učimo da bez starca nema udarca.

Policijskih, proceduralnih, špijunskih serija ima toliko da više ne možemo da ih pobrojimo, i retko koja može i ume da unese nešto novo, osim nekog zaokreta i iznenađenja na kraju. Glavno iznanađenje serije The Old Man je u tome što nam je u prvih par epizoda svog emitovanje pokazala starost kakva jeste, odnosno kakva može da bude. Usamljena, teška, haotična ali i žilava i iskusna. A onda na sve to ide špijunska priča.

Džef Bridžis glumi naslovnog starca Dena Čejsa, koji je osamdesetih bio na tajnom zadatku u Avganistanu. Međutim, njegovim radom izgleda nisu bile zadovoljne obe strane zaraćene u tom trenutku, tako da je rešio da se povuče sa ženom i detetom i živeo inkognito životom 40 godina, dok ga FBI nije provalio i sad pokušava da ga izruči onima koji ga traže.

U prvih nekoliko epizoda i saveznika i neprijatelja mu glumi Džon Litgou, kao jedan od vođa FBI-ja Harold Harper. Njh dvojica su sarađivali ranije, tako da Harper juri Čejsa, ali i plaši se da ako ga uhvate, može da propeva, pa i da ispriča i Harperov deo umešanosti. Inače paralelno pratimo i na kašičicu šta se to zasta desilo u Avganistanu 80-ih. Saveznik Bridžisu će očigledno biti i Lora Breneman, čiji je podstanar, dok njena uloga podseća dosta na ono što je igrala u filmu Heat Majkla Mana. I tamo je bila zaintigirana tipom o kome malo zna, a koji je u bekstvu.

I da, možda i najvećeg saveznika, Bridžis ima u dva rotvajlera, koji deluju jako pitomo, dok ne dobiju komandu od gazde da pokažu zube. U narednim epizodama valjda ćemo i saznati nešto malo više o njegovoj ćerki za koju znamo da postoji ali koju smo čuli do sad samo telefonom.

Međutim, ova špijunska priča nije to zbog čega smo ostali da gledamo ovu seriju. Den Čejs je čovek u svojim sedamdesetim, vidimo ga kako često odlazi u toku noći u wc, ima košmarne snove gde se pojavljuje njegova pokojna supruga, deluje ponekad da nema baš osećaj za realnost, i realno možete da ga zamislite kao bilo kog čikicu iz vašeg okruženja koji je u poslednjim godinama života. Međutim, isto tako, skoro svakog od tih čikica karakteriše žilavost, istrajnost i nepostojanje predaje kao opcije ili kao reči u vokabularu. Bridžisov starac možda ne zna baš šta radi sve vreme, pravi početničke greške jer se ovim poslom nije baš dugo, dugo bavio, ali isto tako na iskustvo će prebiti, izvući se i pobeći bilo kom mlađem, spremnijem i snažnijem tipu.

Više ste investirani u odnose, emotivne, porodične i prijateljske nego u akciju, koja tu služi više da bi pokrenula radnju i da bi se naši likovi prebacili iz tačke a u tačku b. Ali kad krene kretanje, to je ono što je jedino bitno. Džef Bridžis i Džon Litgou su naravno sjajni, mada je teško setiti se kad to njih dvojica nisu bili. S tim što ovde kao dva prekaljena velikana, kao i njihovi likovi, svesni da možda igraju jednu od svojih poslednjih uloga, i na licima i pokretima, vidi se da su 100 posto u ovome.

Kada natrpate ovoliko sjajnih glumaca u seriju, odlično je snimite, tako da nema suvišnih momenata i kupovine vremena, onda je uspeh zagarantovan. Možda se klincima ova tema neće svideti, jer je previše, pa sve ono što oni nisu, ali može jednom da prođe i nešto bez ulizivanja mladalačkoj demografiji. A serija The Old Man je sve samo ne ulizivačka i to će im se, siguran sam, na kraju isplatiti.