Sad kada nismo ni mladi ko nekad, dođi da poludimo zajedno: Gledao sam nastavak filma Džoker, da vi ne morate

U bioskope je stigao dugoočekivani nastavak velikog hit filma Džoker.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Na francuskom sve uvek zvuči bolje i romantičnije. Čak i kad se bavite terminima vezanim za mentalne poremećaje. Pa tako kad kažete “Folie à deux”, sa sve ovom kvačicom na a, sve zvuči mnogo uzbudljivije nego samo objašnjenje koje je termin za zajedničku psihozu iliti zajednički deluzioni poremećaj, gde taj sindrom predstavlja simptom zablude koja se “prenosi” sa jedne osobe na drugu.

U našim bioskopima film “Joker: Folie à deux” preveden je kao “Džoker: Ludilo u dvoje”, a ovo naslovno ludilo više zvuči kao neka pesma Cece Ražnatović nego nastavak filma koji je svojvremeno dobio Zlatnog Lava u Veneciji, Hoakinu Finiksu doneo Oskara, a postao i najgledaniji strani film u srpskim bioskopima u 21. veku.

Bilo kako bilo, ovo “Ludilo u dvoje” možemo da posmatramo i kao klasičan toksični narodnjak o dvoje “ludaka” koji su loši jedno po drugo, jer i sam film pored ove teme, donosi i novi žanr (za koji sam siguran da mnogi nisu znali kad su ušli sinoć u bioskopsku salu) – mjuzikl.

Sam film “Džoker: Ludilo u dvoje” je imao i previše problema pre samog uslaska u bioskope. Prvi i najbitniji, morao je da dođe posle uspešnog prethodnika. Drugo, javnost je, kako je vreme prolazilo, sve više počela da mrzi origianalni, prvi deo, jer je doneo sa sobom veliku fan bazu internet ratnika, trolova i insela koji su u Džokeru videli junaka i mesiju (baš kao i sami junaci filma) pa je ona suparnička, leva i woke publika u startu sahranjivala i poništavala vrednost samog filma nazivajući ga – Biblijom za incele. Čini mi se da nastavak nije imao mnogo šasne generalno, a onda se pojavio reditelj Tod FIlips i svaku minimalnu nadu poslao na put u jednom pravcu.

Šta sve (ne) valja u filmu Džoker: Ludilo u dvoje?

Priča o Džokeru u nastavku počinje tamo gde smo stali u prošlom delu. U zatvoru psihijatrijske bolnice. Hoakin Finiks je i dalje duboko u ulozi čuvenog negativca, koji sad pije svoje lekove, ima 20 kilograma sa sve krevetom i jedino u šta je fokusiran je chainsmoking konzumiranje cigareta (i u to će biti fokusiran konstantno do kraja filma). Čeka suđenje na kom će njegova advokatica (Ketrin Kiner) probati da ubedi sud da je on bolesna podvojena ličnost, kao i da Artur Flek ako se bude lečio neće ispoljavati Džokera u sebi. Tužilac Harvi Dent (da, onaj Harvi Dent što će nekad kasnije postati Two Face) se zalaže za električnu stolicu.

Tu, u zatvorskoj bolnici na časovima pevanja, Artur upoznaje Li (Lejdi Gaga) koja je očarana njim i svim ubistvima i ludilima koje je postigao u prvom delu, i koja je tu samo da bi bila što bliža njemu. Ona je zaljubljena u Džokera ali ne i u Artura Fleka, pa samim tim traži od njega da bude ona našminkana druga ličnost koji svojim nihilističkim prezirom i besom bi mogao da predvodi masu ljudi ispred sebe. Pojavom Gage, film postaje taj mjuzikl i pesme se ređaju ko na traci. I traju. I traju. I traju…dok ne zamrzite i muziku i mjuzikle i pesme i soul, rok, fank i dzez standarde koje Gaga i Finiks pevaju.

Rasplet filma koji vam neću spojlovati, treba čitati kao stejtment reditelja, Toda Filipsa, koji je još jednom pocrtao da on ne pravi DC comics film, da je Džoker mnogo više od Betmenovog neprijatelja i da ovaj film nije pravljen za stripovske fanove. I tu je najveća vrlina filma, u njegovoj istrajnosti umetničke vizije, koja čak i sad, kad snima novi nastavak samo zbog mogućnosti da se muze zlatna krava koja je donela tolike milione dolara, ipak postoji. Tako da poštujemo istrajnost, ali se tu i poštovanje prema ovom filmu završava.

U načelu, ideja da se priča smesti u drugi, flambojantniji žanr, i kao parnjak Finiksa izabre Lejdi Gaga, LGBT ikona, je bila odlična ideja na papiru, pogotovo kad vam film nazivaju biblijom incela. Tim putem koji ste izabrali, pokušavate da se ogradite od takve publike koju ste svakako i u prethodnom filmu prozivali, a što oni nisu shvatali. Filips je tu prozivku utrostručio u ovom filmu. Problem je što, dok je on vodio svoj rat sa fanovima svog prethodnog filma, sve nas ostale je pokosio, kao kolaterarnu štetu.

Film je težak, siv, mučan, ne toliko sa samim scenama nasilja, koliko sa slikanjem situacija u kojima nema puno izlaza, a dok se dvoje naslovnih “ludaka” vole i pevaju, i dok vi više ne znate da li Li, iliti Harli Kvin u punom imenu uopšte postoji, ili ju je Artur izmaštao. Ne bi mu bilo prvi put. U tom razvlačenju priče i pevanju, ponavljaju se ideje koje smo dobili u prvom delu i zbog kojih je taj film zaista bio nešto posebno.

Policijska brutalnost, nasilje, napetost u samom društvu koje je kao jedno bure baruta u koje se čeka da neko baci šibicu, neodgovorno ponašanje prema bolesnima i obespravljenima, kao i mediji koju gutaju sve pred sobom pa nam samim tim i slikaju nove junake i zvezde kojima je potrebna odgovarajuća nega, a ne veći šer i rejting. Sve to smo imali u “kecu” a Filips je sve to ponovio, sa malo većim naglaskom na rejtingu koji ti bolesni ljudi imaju i koji još više dobijaju sa sve vežim žutilom u medijima. Zbog svega toga, ovaj nastavak deluje potpuno nepotrebno.

Finiks i Gaga, kao i Brendon Glison u nešto većoj ulozi pandura koji čuva, maltretira i peva su korektni i rade sve ono što im je zadato u zadacima. Tako da problem svakako nije u njima već u zadacima….

Sama priča o bolesnoj devojci koja gledajući svakog vikenda zvezdu na TV-u krene da ga opseda i da mu se na svaki način približava, da bi na kraju i ona postala “zvezda” kojoj se i sa kojom se svi smeju, podseća i na jednu tabloidnu priču iz Srbije iz prethodnih godina, a vi provalite koju. Svakako sama priča je aktuelna i tačna. Problem je samo što tmurnom verzijom i neveštim kombinovanjem žanrova, tempa i ideja, publiku ova priča i neće problemi zanimati. Samo će želeti što pre da pobegnu iz bioskopa.