Gledao sam “Emilija Perez”, film koji je osvojio najviše Zlatnih globusa, i pomislio da me neko troluje

Film “Emilija Perez” je na upravo održanoj manifestaciji “Zlatni globus” odneo čak 4 nagrade.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Prethodna, 2024. bila je godina naslova koji su podelili publiku i kritiku. Strani kritičari su voleli da ove komplikovane naslove nazovu – filmovi sa velikim idejama. To je mahom značilo da su filmovi negledljivi, smešni ali ne i pravljeni sa tom namerom, izgubljeni u svojim porukama i apstrakciji. Tu su na primer Kopolin “Megalopolis”, novi nastavak “Džokera”, “Here” Roberta Zemekisa, indie horor “I saw the tv glow”.

Međutim, svi ovi filmovi, ni u jednom momentu nakon svoje premijere nisu više figurirali za svoje mesto pod suncem u nagradnoj sezoni. Svi osim jednog – “Emilija Perez”, francuskog reditelja Žaka Odijara, iza kog je stao striming servis Netfliks.

Sigurno je da će za ovaj film neki reći kako je, kao što sam već naveo, film velikih ideja, drugačijeg stila, velikog srca i ogromne hrabrosti jer uspeva na drugačiji način da progovori o nekim temama o kojima mnogi ćute.

Ja nisam tog mišljenja, i dok sam gledao scenu za scenom koje su se smenjivale, trčeći kroz razne žanrove, kao i izvođenje pesama (pošto da, Emilija Perez je mjuzikl između ostalog) nisam mogao da se ne zapitam, da li me neko zaje*ava.

Odijar je možda želeo da napravi operu, ali ja sam video ispred sebe samo jeftinju sestru ovog žanra, odnosno latinoameričku sapunsku operu. Televisa presenta nam je jelte prezentovala svojevrstan mambo džambo, sa idejama koje, eto, bi trebale da verovatno skandalizuju grupaciju ljudi koja svakodnevno i gleda i uživa sadržaj gore pomenute televizijske kuće, i sve to dok radi, radi sa efektom kempa pojačanim na maksimum.

Da li je to znači da je Emilija Perez onda LGBT Ljovisna?

U filmu pratimo vođu narko kartela Manitasa (Karla Sofija Gaskon) koji beži od zakona, ali i želi da uradi ono što je celoga života želeo, a to je da promeni pol. Promenom pola pored svojih unutrašnjih želja će uspeti i da pobegne policiji koja mu je za petama. Zato se obraća advokatici (Zoe Saldana) koja inače brani raznorazne krimose, da mu pomogne da odradi operaciju ali mimo zakona i znanja bilo koga. Ona mu naravno to završi i predstavi sve mogućnosti, iako je i on sam mogao sve to da izgugla, kao i da nađe ovog doktora koji mu je to sve završio bez mnogo ubeđivanja. .

On postaje ona, naslovna Emilija Perez. Samo njena advokatica zna za njen identitet. Zbog toga se organizuje da njena deca, kao i žena (Selena Gomez), iako ne znajući ko je Emilija, stignu da žive kod nje, kao kod teta Emilije, velike prijateljice njihovog oca i muža. Emilija odlazi i korak dalje, pokušavajući da dostigne iskupljenje za svoja zlodela, organizujući anti-trafiking organizaciju za pronalažnje nestalih. Istih onih koje je kao vođa kartela otimao i ubijao. Naravno, stvari će se još više komplikovati kad Emilija pronađe devojku , a njena supruga nađe novu ljubav i poželi da se odseli.

Na sav ovaj zaplet, dodajte muzičke tačke, koje su namerno nespretnije i čudnije rađene. Ovo nisu orkestarske melodije starog Holivuda, već se ritmovi kreću od modernog latino popa i hip hopa do trapa i regetona, sa pevačicama i pevačima koji se ne trude da uvek istaknu 100 odsto svojih pevačkih mogućnosti.

Možda ste i videli najkontraverzniju pesmu koja kruži mrežama i za koju će sad mnogi apostrofirati kako je baš “OVO” scena filma koji je odneo četiri Globusa i gotovo sigurno u svojoj torbi ima barem jednog Oskara (onog za film van engleskog govornog područija).

Pesma se zove La Vaginoplastica, a u njoj Zoe Saldana pokušava da nađe kliniku za promenu pola.

golden globe winning movie pic.twitter.com/SOlpHwkyXo

— andrew 🦇 (@andrew12la) January 6, 2025

Poenta je da je ova pesma trash, ali jako zabavna, na svoj neki sumanut način, koja vas tera da se zapitate škk ja upravo gledam. Međutim, problem se pojavljuje u tome što ova i još mnoge druge scene film pomeraju u pravcu burleske, lake zabave, šou programa, šarenog kabarea, a ne filma koji će možda za nešto malo više od 3 meseca glasači Akademije proglasiti pobednikom Oskara za najbolji film. A to je naravno sledeća stanica kad osvojite bitne Zlatne globuse.

Narvno, slika sedme umetnosti kao takve se menja. Svake godine upravo na nagradama dobijamo obrise kako će svet izgledati u budućnosti, sa odjecima današnjice. Pa je nekako normalno da su poslednjih godina filmovi sa jakim LGBT porukama u prvom planu (jer ih je bilo jako malo ranije) ili filmovi u kojima se ističu druge amerčke rasne manjine (jer ih je bilo jako malo ranije) ili čak pogled na svetsku kinematografiju i gledanje filmova se titlom (jer i toga nije bilo ranije). Ali svi ti filmovi, počev od Moonlight-a pa do Parazita su sa sobom, voleli ih mi ili ne, nosili auru tog “larger than life” pristupa filmu koji sa sobom nose oskarovski naslovi. Emilija Perez nosi auru posleponoćne zabave na nekoj kablovskoj televiziji.

Neću ulaziti u stvari koje se ne razumem, a to se je portretisanje osoba u tranziciji pola, ali svakako sam video više negativnih članaka nego pozivitnih u kojima se pisalo o tretiranju ove teme u ovom filmu, a koje su dolazile iz perspektive ljudi koji se time bave. Ali čak i da ostavimo po strani ceo taj segment, i da ga podvedemo pod etiketu “ovo je samo film koji ne mora da prati realnu sliku sveta”, dolazimo do zaista ispod prosečnih uloga koje odgovaraju žanru sapunske opere.

Zoe Saldana je jedina glumica koja je vredna pomena. Dobitnica je Zlatnog globusa za sporednu ulogu, gotovo je izvesno da će ubosti i nominaciju za Oskara, i ako je ovo njena karta da izađe iz multimilionskog kruga filmova Marvel – Avatar, onda “good for her”. Selena Gomez koja isto figurira kao jedna od favoritkinja za nominaciju za Oskara, u paru sa svojom partnerkom Karlom Sofijom Gaskon su na nivou Koraime Tores, Gabrijele Spanic i ostalih latino glumačkih veličina.

Siguran sam da smo i vi i ja, u vrletima svih Netfliksa, i drugih striming čuda prethodnih godina naleteli na ovakve filmove. Sa manje ili više suludim zapletima, još suludijim likovima, gde poentu i smisao jednostavno guše njegova bizarnost i otvorena flambojantnost. I to je sve kul, i to sve ima svoju publiku, vreme i mesto.

Ali ovaj film je prvo dobio nagradu u Kanu, gde je ženski deo ansambla poneo kolektivnu nagradu za Najbolju žensku ulogu. Zatim je na Zlatnim globusima osvojio nagrade za Najbolju žensku sporednu ulogu, Najbolju komediju/mjuzikl, Najbolji film van engleskog područija i Najbolju originalnu pesmu. I neće tu stati sa nagradama sigurno. Za čije babe zdravlje, to već ne znam. Ono što znam je da ne mora svaki film koji se bave temama ugroženih manjina da bude slavljen kao umetničko delo u sezoni nagrada. Neki mogu samo da budu trashy i kamp zabava. Niko vam neće zameriti ako odvojite ta dva.

Ali dobro, svakako može gore. U narednih nekoliko meseci, holivudska hajp mašina, kampanje i ulaganje novca velikih studija mogu da izguraju i prikvel Čarobnjaka iz Oza, “Wicked” do pobede, a to je svakako, po nekom mom mišljenju, stvarno gori scenario.