Filmska kritika: „Ajvar“

Ima nešto i u sudbini, kao i u pukoj koincidenciji, ali, sva je prilika, da, ako ne umetnost kao prefinjenija forma, a ono barem popularna kultura naprosto ne može bez nasumično posejanih joj sinhroniciteta. Tako u istoj sedmici pred (za početak) beogradsku publiku stiže remasterizovana verzija klasika Nešto između Srđana Karanovića i Ajvar, debitantski celovečernji igrani film Ane Marije Rossi.

Premda je reč o dva raznorodna filma iz dve drastično drugačije produkcione i društvene ere ovih prostora, Ajvar, u dobroj meri kao nekada Nešto između, a čiji se eho da naslutiti i prepoznati do dana današnjeg, pokazuje ne samo kako bi mogla, već i kako bi trebalo da izgleda savremena srpska filmska melodrama. Upravo tako, Ajvar (formalno govoreći, nastao u koprodukciji Srbije i Crne Gore) već na samom startu iole pomnije analize zaslužuje otvorene pohvale na konto te svoje nedvosmislene i neprekrivene žanrovske odrednice, a za to je, posebno kada je reč o debitantskom filmu, potrebno poprilično petlje, imajući u vidu ovde duboko uvreženi prezir kako prema melodramskom okviru, tako i prema čistijim i naglašenijim žanrovskim i drugim formama. A Ajvar jeste sasvim zadovoljavajuća, zrela, zaokružena i vešto artikulisana melodrama koja postiže dovoljno uverljiv sklad između inicijalne univerzalnosti i lokalnog kolorita, bez kog, kao i bez znalački inkorporiranog osvrta na ovdašnje naravi i mentalitetske specifičnosti i ograničenja, ni ne bio bio to što jeste – vrlo dobar film na zanimljive i značajne teme.

A, budući da počiva na ciljano i svesno rudimentarno postavljenom zapletu (priča prati kraj/krah jedne dugovečne ljubavi i veze, uz iskustvo života u emigraciji snađenog i lagodnijeg podtipa), Ajvar, za šta reči hvale idu na račun scenaristkinja (Ane Marije Rossi i Maje Todorović), pleni izobiljem privlačnih tema i motiva obrađenih na filmski potentan i umešan način. Ovo ostvarenje u svojih oko 100 minuta radnje pokreće niz zanimljivih tema, počev od narečenog kraja braka, preko života u emigraciji, (pre)kasno uočenih i osvešćenih razlika u naravima, repova proskrastinacije neretko primetnih u slučajevima pripadnika generacija sedamdeset i neke, sve do izrazito nadahnutog prikaza života i tihih patnji usamljenih roditelja u penzionerskim danima. U prilog Ajvaru ide i promišljena i usklađena duo-gluma dvojca Nataša Ninković-Sergej Trifunović, a tu treba istaći i simpatičnu i zaokruženu kreaciju Vesne Čipčić, te izvanrednu i vanserijski diskretnu a efektnu epizodu Ivane Šćepanović u užičkom segmentu, svakako najupečatljivijem i najpoletnijem i dramski najrazigranijem delu filma. Osim toga, nakon primetnog doprinosa filmu Vlažnost Nikole Ljuce pre nekoliko godina, direktorka Maja Radošević se nanovo preporučila fino iznijansiranim snimateljskim radom, sa valerima koji se suptilno menjaju kako se preobražavaju duh i ton priče. I, naravno, rediteljka Ana Marija Rossi, koja je sve pominjano i ostalo ubedljivo orkestrirala, dovodeći Ajvar do vrlo dobrog krajnjeg utiska, na svu sreću, ovde baveći se pričom koju dobro oseća, razume, koja joj znači i sa kojom je imala jasnu ideju šta treba činiti.

S druge strane, kako je reč o debitantskom filmu, neminovne su i izvesne slabosti – uočljiva dramaturška prenaglašavanja duševnih i psihičkih stanja kroz koja prolazi i koja određuju lik Vide (koju igra Nataša Ninković), nedostatna gluma pojedinih (recimo, Pavle Pekić u ishitrenoj ulozi Banetovog brata), kao i upitni izbori na planu odabira glumaca (Mirko Vlahović u ulozi psihijatra), te izlišno upadljiva metaforičnost u samom finišu priče i filma. Međutim, uprkos tome, nije potrebna nikakva vaga za tačno za merenje da bi se izveo jasan utisak ne samo puko impresionističkog soja, a koji glasi da Ajvar, u isti mah srpski film i ostvarenje na evidentnom stilskom tragu srodnih mu, recimo, francuskih nadahnuća, jeste vrlo dobar i prilično važan film koji svakako vredi vremena, ceha bioskopskih ulaznica, odlaska u bioskop i, što je daleko najvažnije, gledalačke investicije – na emotivnom i misaonom planu. A, da još jednom bude jasno naznačeno, uz to je i zbilja retka pojava – ovdašnja melodrama koja svoju žanrovsku i idejnu suštinu ne pokušava da, kako to obično ovde biva, prikrije posezanjem za odveć upadljivim i intruzivnim humorom naše fele.