Filmska kritika: „Balkanska međa“
Piše: Zoran Janković
I zbilja, Balkanska međa izgleda (ali i u idejnom i značenjskom smislu) ostavlja utisak recentnog izdanka pominjane poetike i prateće poetike Cannon Film-a (i njegovih potonjih recidiva), ali, sasvim očekivano, „na steroidima“ primerenim ovom i našem i sveopštem sada. Balkanska međa, zasnovana na isečku sa samog kraja ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji, tačnije, o akciji ruskih specijalaca zarad zauzimanja prištinskog aerodroma Slatina nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti a paralelno sa ulaskom međunarodnih trupa, prevashodno jeste i trebalo bi da bude posmatran i odmeravan kao hiperakcijaški spektakl iskrojen po toj onovremenskoj mustri majstora Golana i majstora Globusa. Sitan dokaz te B osvešćenosti je, na primer, pomenimo to gotovo u uvodu ovog prikaza, i angažman Gojka Mitića, najpoznatijeg filmskog Vinetua u značajnoj ulozi. Onima koji iole poznaju baštinu akcionog filma iz druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih godina prošlog veka to bi trebalo da posluži kao posve jasna referenca i pouzdan orijentir.
Povezani članci
Naravno, Balkanska međa je i čedo ovog svog vremena – otud i zamašna minutaža od 130 minuta, a otud i podosta dramaturških zahvata prepoznatljivih u naraciji iz aktuelnih i skorašnjih igranih sadržaja u svetu televizijskih serija. Tu negde se može udenuti i prva od zamerki Balkanskoj međi – predugačka i donekle i konfuzna ekspozicija tokom koje pomnije upoznajemo likove, a što je očigledno danak nužnosti predočavanja polaznih okolnosti priče ruskoj publici, koja sa ove vremenske distance ne mora nužno da bude upoznata sa istorijskim i političkim kontekstima koji su prethodili borbi za prištinski aerodrom Slatina. Međutim, ono što je važno istaći već na ovom mestu – Balkanska međa je, srećom, od onih filmova koji bivaju bolji kako odmiču; to je značajan kvalitet budući da, kako god se uzme i samerava, krajnji utisak, i inače u životu, nekako neizostavno nosi prevagu u odnosu na početnu imperesiju. Ako se gledalac probije kroz obilje montažerskih i CGI neumerenosti, čeka ga punokrvan i prilično starostavan akcioni spektakl koji svoj kreativan i kvalitativan vrhunac doseže upravo u podužem segmentu završnog obračuna sa istinski upečatljivim doprinosom direktora fotografije i dovoljno spektakularnim akcionim i pirotehničkim pasažima.
Uz to, Balkanska međa je, uz izuzetak prenaglašene glume Aleksandra Srećkovića (Kubure), film sasvim zadovoljavajućih glumačkih dometa, što se odnosi i na očito nadahnutu rusku stranu (Goša Кucenko, Anton Pampušni, Ravšana Kurkova…) i na srpski krak (Miloš Biković nanovo pokazuje svoju glumačku klasu i spremnost da na plećima nosi breme krupnih uloga, Aleksandar Radojičić iznenađuje zrelošću sa kojom je odigrao lik Fadilja, dok Milena Radulović pruža dovoljno argumenata za veru u izvesnost njenog brzog glumačkog uspona). Naravno, u Balkanskoj međi, premda evidentno ukorenjenoj u verističkom pristupu, sve pršti od patosa, koji je, to ovde mora biti jasno naglašeno, čak i neophodan u ovako postavljenoj priči i tako ustrojenoj produkciji. Ovde nanovo dolazimo do već pominjanog nasleđa Cannon Film-a (naravno, i dela produkcije kuće Cariolco) – ovaj film je, reklo bi se, ciljano i samosvesno urađen u, nazovimo to tako, povišenom emocionalnom tonu. U tom smislu, na konto te jasno naglašene a melanholične borbenosti, tj. upadljivog prpošnog fatalizma pred neumitnim (a što može biti i eho poetike starih vesterna), Balkanska međa je ponajpre naslednica, recimo, bučnog klasika žanra, Ramba 3 (naravno, uz ogradu da će Kosmatosov Rambo 2, čini se, još dugo ostati nedostižna meta).
Na ideološkom planu, a ratni spektakli to nužno nose sa sobom, ovo jeste delo nedvosmislenog patriotskog zanosa (koji, gle čuda, nekima može zaličiti i na propagandističku strast, ali tu dolazimo do krajnje subjektivnih postavki i gledišta unutar ličnih gledalačkih i drugih svetonazora), ali, srećom po ovo ostvarenje u celini, taj zanos ovde sreće prilično filmski izraz. A što se nikako ne može reći za, recimo, nesrećni rediteljski ekces Anđeline Džoli, film U zemlji krvi i meda, sa kojim, premda to sigurno nije bila namera autora ili producenata, Balkanska međa stupa u povremene i ovlašne analogije – reč je o stranim produkcijama (Međa je većinski ruska, a manjinska srpska koprodukcija) koji prikazuju značajne epizode ili stavke iz ovdašnjih ratnih sukoba, a oba ostvarenja mogu biti opisana i kao dela nedvosmislenih i neprikrivenih ideoloških teza i profila. Za razliku od filma povremene rediteljke, Balkanska međa na više mesta i u nekoliko aspekata pokušava da postavi manje ostrašćen pristup faktografiji, uz par zahvata koji se mogu protumačiti i kao napor u smislu primesa objektivnosti i borbe protiv obično karikaturalne jednodimenzionalnosti. Važan lik u Međi je lik policajca Fadilja, koji je i dalje deo srpske policije, a u jednom trenutku biva pomenuta nacionalna pometnja unutar te ad-hoc pansovjetsko-srpske borbene formacije. Uostalom, i onima sa suprotnog ideloškog spektra ovaj i ovakav film daje pregršt povoda za, nadajmo se, sočne i smislene polemike (a filmova sa polemičkim potencijalom je i u planetarnom smislu ipak premalo ovih dana i godina, zar ne?).
Ako se po strani ostavi izvesna sramežljivost u pojašnjavanju tadašnje geopolitičke slabosti Rusije (na razvalinama SSSR-a), te iskliznuća u pravcu nepotrebno prenaglašene simbolike u samom finišu (ovo je nemoguće pojasniti bez krupnih spojlera), kao i višak likova, posebno u prvoj trećini filma, Balkanska međa je ovdašnjoj kino-ponudi svakako dobrodošao dodatak, i to ne samo stoga što je do ovog trenutka ovaj film reditelja Andreja Volgina svakako najbolji film koji se direktno i eksplicitno bavi ratnim sukobima na ovom tlu iz pretposlednje godine minulog veka, već i zato što ukazuje na nemale potencijale zahuktale ruske kinematografije i u domenu repertoarskog/komercijalnog filma i mogućnosti sasvim zadovoljavajućeg spoja sa srpskim filmom i njegovim kreativcima i tehničkim licima. A tu je i fakat da Balkanska međa, povrh svega ili mimo svega ostalog, brzo i filmski umešno probudi sećanje na ono što su filmoljupcima tog kova u amanet ostavila gospoda Golan i Globus. Jer, da se ne lažemo, da je Cannon Film biti lako, Cannon Film bi bio (i pravio) svako.
Povezani članci
