Filmska kritika: „Borat Subsequent MovieFilm“ – Prokleta je Amerika… na bis!

Sasvim prirodno, o mejnstrim prirodi ovog dela karijere Saše Barona Koena (ovih dana i sedmica hvaljenog i po osnovi role u vrlo dobrom Suđenju čikaškoj sedmorci Arona Sorkina) uvek se može raspravljati, ali ovaj atipični filmski star u slučaju nastavka glasovitog Borata na polju glavnog filmskog toka učinio je nešto na šta bi se teška srca odlučili i najskromniji i najsramežljivi među, recimo, srpskim filmskim stvaraocima – snimio je čitav film u potpunoj ilegali, bez i najbleđeg nagoveštaja medijske pažnje i nekako očekivane pompe. Iako je tu nominalno reč o pukoj faktografskoj činjenici, može se mirne duše utvrditi da je ona u dobroj meri potcrtala i osnažila slobodarsku bit i ove ekstravagance Saše Barona Koena.

S druge strane, možda i ponajviše zahvaljajući toj DIY (do-it-yourself/uradi-sam) gerilskoj estetici, snažno oličenoj i na vizuelnom planu, ovaj film, koji je pred izrazito znatiželjno gledateljstvo ipak stigao sa uprizorenijim podnaslovom, u trenu i po poviše osnova u pamet zaziva ono što je SBK uradio nedavnom, maestralnom mu televizijskom serijom Who is America?. Ovde to sasvim dobro i učinkovito funkcioniše, ali stiče se i snažan utisak da je u stilskom i idejnom smislu Baron Koen tom svojevrsnom autoreferencom u vidnoj meri sebi omeđio manevarski prostor za eventualni iskorak u pravcu nečega manje očekivanog, pa i drskijeg. Istini za volju, i narativna potka ovog filma, svedena na nivo zbilja lucidne dosetke (nakon teške zatvorske kazne, Borat mora da se iskupi za sramotu koju je prethodnom avanturom naneo svojoj otadžbini i sunarodnicima iz Kazahstana tako što će jednom od Trampovih visokopozicioniranih miljenika kako zna i ume dostaviti, gle čuda, bizaran poklon od tamošnjeg diktatora) sama po sebi nije pružala mnogo više mogućnosti od tog krajnjeg venca epizodično predstavljenih dogodovština, naravno, i ovog puta mahom na temu sukoba oprečnih kultura i svetonazora.

Međutim, uprkos toj sputanosti, nazovimo je tako, Borat 2 ipak jeste dovoljno vešto sročena i postavljena celina, sa premisom, koja uprkos toj svojoj očekivanoj i simplifikovanoj premisi, i dalje može da razgali, nasmeje, oduševi, pa i pomalo zapanji. U tom pogledu, Borat 2 je upravo ono što je, najposle, i trebalo da bude – iznimno zabavna, suluda, naglašeno politički nekorektna i jetka ekstravaganca koja u drugom planu, podno sijaset povoda za glasan smeh, nudi i dovoljno evidentnu slobodarsku ideološku misiju koja na metaforičnom nišanu ima prevashodno isključivost, zatucanost i licemerstvo. Posebno su u tom i drugim aspektima uspeli segmenti sa nevoljama sa bebom ili pokušaja samoamerikanizacije i plesa u čast plodnosti na južnjačkom balu napirlitanih debitantkinja, muzički „predah“ na desničarskom skupu….

Osim toga, a pomalo nenadano, Borat 2 pred gledaoce donosi i primetno toplo intoniranu priču o pronalaženju suštinske, a kulturološkim uslovljavanjima, ali i sopstvenim sebičlukom, zaturene bliskosti između oca (Borata) i njegove kćerke (u izvrsnom tumačenju, reklo bi se, rođene komičarke – mlade bugarske glumice Marije Bakalove, sasvim ravnopravne partnerke zrelijem Baronu Koenu). Imajući to u vidu, Borat 2 predstavlja svojevrsnu žanrovsku nadogradnju onoga što je viđeno (i, sva je prilika, u ovih petnaestak godina čekanja na nastavak više puta reprizirano) u prvencu, te ovaj film donosi izvesnu klackalicu podžanrova, naravno, u okvirima onoga što i ovaj nastavak u načelu jeste – razmahana sprdnja na mnogo toga što sprdnju neporecivo i zaslužuje.

Ipak, mora se primetiti da je prvi Borat ostavljao snažniji utisak celine nego što je to Borat 2 u svojim najboljim trenucima uspeo da dostigne. Možda je tu naprosto reč o rediteljskoj superiornosti Lerija Čarlsa, reditelja izvornog Borata, a Čarls je zaslužan i za remek-delo Diktator, takođe sa Sašom Baronom Koenom u naslovnoj ulozi, koji je sa vidnom lakoćom prevazilazio brojne a u ovom prikazu već pominjane zamke i boljke fragmentarne naracije. Uprkos tome, a uz izvesnu nelagodu koju u ovdašnjim poklonicima ili samo „običnim“ gledaocima mogu da izazovu pojava Rudija Đulijanija ili brojna podsećanja na Bregovićevu i bregovićastu džentrifikaciju romske muzike, Borat 2 je novi trijumf Saše Barona Koena i saradnika i to u vidu i opsegu od njega i očekivanim. Uz to, ovo je zbilja smešan i duhovit film, pomenimo i to, nanovo krcat semantičkim i neologističkim bravurama (npr. pussy-hound), ali i dalje, i dobro je što je tako, ne nužno po ukusu nekako uvek vazda osetljive i metiljave većine. A, ako je to uopšte potrebno izvoditi i naglašavati, svedeno na „jezik“ brojki, ovo bi bila posve zaslužena i prilično jaka i ubedljiva četvorka.

Fotografije: Amazon