Filmska recenzija: „Duša“

S obzirom na to da živimo u vremenu crno-bele isključivosti, ne treba biti ciničan prema bilo čemu što ima prefiks PIXAR. U pitanju je pionirski CGI studio koji je za ovih četvrt veka i kusur odredio naše svesno, nesvesno i emotivne sklopove i mape. Svako ima omiljeni Piksarov film. Neki su originalni i zanimljivi, neki su postmodernistički i zanimljivi, ali svi su zanimljivi.

Što se Duše tiče, u pitanju je još jedan u nizu onih Piksarovih filmova koji tabaju neke nove staze kreativnosti. Kako svedenom stilizacijom tako i toplom ljudskom pričom o vrednovanju svakog trenutka naših mizernih života. Štaviše, Piksar se filmovima Koko i Napred poprilično bavio srceparateljnim aspektima „onih koji su odsutni”, pozicioniranjem sećanja i odnosa prema smrti. Duša jeste egzistencijalistički solilokvij o propuštenim prilikama i fluidnosti sopstvenih života. O neispunjenim snovima, o crnilu besmisla, o nadi koja stidljivo izvire tamo gde je najmanje ima. I kao takav, kao i svaki Piksarov film, zaslužuje apsolutnu pažnju i posebno mesto u našim srcima.

Onaj mali cinizam, ovaj recenzent će iskoristiti da iz prašnjavog taburea zaborava izvuče film Stvoreno u Raju zaboravljenog Alena Rudolfa, iz anahronih osamdesetih. Timoti Haton je mladić koji spasava porodicu iz automobila koji je pao u reku, odlazi na Nebesa, tamo sreće veoma blisku dušu (Keli Mekgilis) koja nikad nije hodila svetom. Oni se zaljubljuju, ali ona mora na zemlju. Stilizovani, pasivni bog (s malim slovom), Emet, oboje ih šalje na zemlju i daje im trideset godina da se sretnu. Ako se to ne dogodi, više nikad neće biti zajedno…

MCF MegaCom film
Početak prikazivanja: 25. februar