Filmski prikaz: Povratak Sare Konor u filmu „Terminator: Mračna sudbina“

Podnaslov novog Terminatora pokazao se kao proročki: mračna sudbina nije zadesila samo likove u filmu, već i serijal u celini. Umesto priželjkivanog „povratka u formu“, dobili smo film koji, suštinski, nikom nije potreban. Ili, gotovo nikom. No, da krenemo redom…

Poznato je da je čuveni serijal filmova o smrtonosnim robotima već decenijama u ozbiljnoj krizi. Nakon što je Džejms Kameron režirao Terminatora (1984) i Terminatora 2: Sudnji dan (1991), koji se sa punim pravom smatraju klasicima žanra, dogodio se kurcšlus čije varničenje traje do dana današnjeg. Nastavci koji su usledili nisu ispunili očekivanja. Terminator 3: Pobuna mašina (2003) Džonatana Mostova je bio gledljiv, mada predvidljiv i ni prineti slavnim prethodnicima. MekDžijev Terminator: Spasenje (2009) je imao zanimljiv koncept i predstavljao je pokušaj da se razbije dotadašnja narativna modla, ali je očekivani uspeh na blagajnama izostao što je preseklo ovaj postapokaliptički krak priče. Terminator: Postanje (2015) je bio katastrofa u svakom pogledu, osim u finansijskom – zaradio je dovojno da ubedi Holivud da ovaj serijal nije mrtav i pokopan.

Četiri godine nakon Postanja, u bioskope je pristigla Mračna sudbina koja nam je danas na tapetu. U teoriji: sve je delovalo veoma obećavajuće. Džejms Kameron se vratio kao producent i kao jedan od scenarista, a režije se latio Tim Miler koji je nekoliko godina ranije u bioskopima imao veliki hit Dedpul. Odlučeno je da se ignorišu svi nastavci koje nije režirao Kameron, te da Mračna sudbina zapravo bude produžetak priče započete Terminatorom i nastavljene Sudnjim danom. Ovo je omogućilo da se u serijal vrati Linda Hamilton koja je u prva dva filma tumačila glavnu žensku ulogu, a projektu se, kao što je bilo i očekivano, pridružio i Arnold Švarceneger, glumac čije je ime, praktično, sinonim za ovaj serijal. Nažalost, visovi prva dva filma nisu dostignuti. Ni blizu.

Glavni problem je, po običaju, slab i nedovoljno promišljen scenario. Iako je već drugi Terminator predstavljao prilično direktnu varijaciju prvog, doneo je i dosta toga novog, kako u narativnom, tako i u tehnološkom/produkcionom pogledu. Mračna sudbina donosi preradu postavki prvog i drugog filma, a istovremeno i njihovu negaciju. Dečak Džon Konor (Edvard Furlong) bio je lik oko koga se sve vrtelo u drugom delu i od čijeg spasenja je zavisila sudbina čitavog čovečanstva: prvi minuti Mračne sudbine odigravaju se neposredno nakon događaja opisanih u Sudnjem danu i prikazuju Saru Konor (Hamilton, uz pomoć kompjuterskih efekata podmlađena za najmanje četvrt veka) koja prisustvuje smaknuću svog sina jedinca (novi glumac sa „zalepljenim“ licem mladog Furlonga) od ruke neumoljivog terminatora (Švarceneger). Na ovaj radikalni potez scenaristi su se najverovatnije odlučili zbog Furlongovih problema sa zakonom i njegove nepodobnosti i/ili nemogućnosti da glumi u filmu A produkcije, ali odluka da Džon Konor bude tako brzo „likvidiran“ obesmišljava sve ono što se dogodilo u prva dva filma (na sličan način na koji smrt Hiksa i Njut na početku Osmog putnika 3 pokvarila užitak Osmog putnika 2) i predstavlja snažan šamar onima koji su odrasli uz Sudnji dan. Čemu toliki trud i muka kada će Džon ionako stradati? Tvorci Mračne sudbine su se nisu previše zamarali tim pitanjem, već su flaster strgli što je moguće brže i prešli na akciju.

I dok se gledaoci još uvek nisu oporavili od šoka: uvode se novi likovi i počinje jurnjava koja, ako ćemo iskreno, u prvoj polovini filma i nije loša. Zaplet je, doduše, prekopiran iz prvog Terminatora, uz minimalne varijacije… Iz budućnosti stižu dva putnika: smrtonosna mašina poslata da ubije mladu ženu i vojnik poslat da to spreči. Zvuči poznato. Pa naravno da zvuči. Natalija Rejes preuzima ulogu koju je tumačila Linda Hamilton, Mekenzi Dejvis popunjava mesto Majkla Bina, dok je Gabrijel Luna novi negativac na tragu Arnolda Švarcenegera/Džejsona Patrika. Akciji spasavanja se kasnije pridružuju ostarela Sara Konor i ostareli (kako mašine mogu da ostare?) terminator T-800 koji je nakon ubistva Džona Konora naprasno odlučio da postane dobar. Kako radnja odmiče, akcija postaje sve naglašenija, a priča sve nelogičnija. Paradoksalno, pojava Švarcenegera negde na polovini predstavlja tačku u kojoj sve kreće po zlu. Film prerasta u rutinu, sve sa megalomanskom završnicom koja kao da je kopi/pejstovana iz nekog poznog nastavka Paklenih ulica.

Što se aduta tiče, ima i njih. Pre svega: povratak Linde Hamilton. Često se zaboravljalo koliko je ova glumica značajna za uspeh prva dva filma, da nisu samo Švarceneger i Kameron ti koji predstavljaju srce i dušu serijala. Lepo je, nakon svih ovih godina, videti da priča o Sari Konor (koju uz to tumači originalna glumica) dobija kakvo-takvo zaokruženje, a Mračna sudbina to omogućava. Hamiltonovu su opasno sustigle godine, ali i dalje može da iznese akcionu scenu kako treba i prava je šteta što je nakon Sudnjeg dana skliznula u potpunu opskurnost. Drugi veliki adut filma je Mekenzi Dejvis koja je izvanredna kao Grejs, ratnica iz budućnosti koja će učiniti sve da zaštiti Danijelu, ženu čija bi smrt osigurala pobedu mašina. Ali, dok se odnos Kajla Risa (Majkl Bin) i Sare Konor postepeno razvijao tokom prvog filma i poprimao sve dirljiviju dimenziju, spona između Grejs i Dani na prvi pogled deluje kao čista datost – sve do pred kraj kada dobija još jedan važan, mada samo delimično zadovoljavajući aspekt. Scenaristi ne propuštaju priliku da upute kritiku na račun Donalda Trampa (novi spasitelj čovečanstva dolazi iz Meksika, pa se deo radnje odigrava na graničnom prelazu) i koketiraju sa pokretom osnaživanja žena (do pojave Švarcenegera, tri ključna pozitivna lika su žene, od toga dve veoma vične borbi), što je u redu, mada samoj priči ne donosi ništa suštinski. Kameron je planirao da Mračna subina bude završni deo stare i prvi deo nove trilogije filmova, o čemu se u više navrata i pisalo, ali nakon katastrofalnih rezultata na američkim blagajnama tako nešto je veoma malo verovatno. Iako ne bez određenih vrednosti, Milerov film jednostavno ne može da se meri sa Kameronovim klasicima. Zapravo, može: ali na veliku štetu novijeg ostvarnja. Džon Konor je umro uzalud.

Fotografije: Taramount