Kao da nam nisu bile dovoljne proživljene ljubavne veze u dvadesetim, sad smo gledali i popularni horor film da nas na njih i podseti

Rekorde gledanosti, kao i ocene kod kritičara osvaja iz nedelje u nedelju horor film Opsesija.

Reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Ok, porediti svoj ljubavni život sa onim iz horor filma Opsesija je stvarno preuveličano, jer ovde se nalaze neki zaista mračni i problematični zaokreti koje se nadam da niko nikad nije doživeo, ali svakako da sve te zavisnosti od osobe, strahovi, neodlučnosti i ispadanje kreten i pizda, niti su nemogući, niti su nešto što je neobično za mlad organizam pun hormona koje ne ume da objasni sebi mnogo toga. Kad na to dodamo super talentovanog 26-godišnjeg klinca Kari Barkera, koji je režirao ovaj film i rešio da progovori o problemima svoje generacije, ali i prethodnih, na crnohumoran način, dobijemo jedan od najhvaljenijih horora ove godine.

Naravno, kao što je to u slučaju gotovo svih filmova ovog žanra, prehajpovan, jer nije „najbolji i najstrašniji i najdijaboličniji ikad” kako mora da stoji u reklami i trejleru, ali je svakako zabavan i dobar.

Opsesija je psihološki horor koji izvrće koncept romantične komedije naglavačke i vrti se oko jedne naizgled jednostavne želje u ljubavnom odnosu, ali kako je ovo horor a ne romkom, ta želja vrlo brzo počinje da se izvrće u nešto neprijatno i nekontrolisano.

U centru priče je mladić (Majkl Džonston) koji je zaljubljen u svoju koleginicu (Inde Navaret) i plaši se da joj prizna, da bi pomoću bizarne naprave koja ispunjava želje poželeo da ga ona zavoli više nego bilo šta drugo na ovom svetu, ali ubrzo shvata da posledice te odluke nisu ni blizu onoga što je očekivao. Odnos koji na papiru i kroz brzu filmsku montažu deluje romantično i idealno počinje da se pretvara u nešto opsesivno i uznemirujuće, a film postepeno gura likove u sve mračnije prostore.

I tu onda polako shvatamo šta reditelj Barker priča u svom filmu. Od veza i odnosa „bez pristanka”, komentara na klasičnog „good guy” lika iz filmova koji zahteva sve najbolje za sebe iako se iza paravana dobrote krije jedan samoživi i sebični i uplašeni lik koji će biti spreman da uradi najgore stvari po druge da bi udovoljio sebi, do ispitivanja koliko granica između ljubavi i opsesije može da bude tanka, i kako se percepcija realnosti menja kada emocije preuzmu kontrolu.

Film je inspirisan konceptom „želje koja krene po zlu”, ali umesto nekog laganijeg avanturističkog pristupa filmova iz 80-ih koji su taj koncept u svojim filmovima gajili, Barker sve prebacuje u savremeni, dosta intenzivni i brutalni horor kontekst u kom ne oprašta ni jednom svom liku. Sve obogaćuje neprijatnim humorom koji vas tera da se smejete likovima, iako ste svesni strahota koje gledate, ili da vrištite koliko su neke stvari na platnu bolesno stvarne i koje ste u nekim blažim opcijama videli u životu.

Film više igra na tenziju, atmosferu, crni humor i potpuni raspad situacije nego na klasične „jump scare” momente, tako da je on horor samo zbog nasilja, krvi i situacije, a ne zato što ćete se nešto svetski isprepadati.

Samim filmom apsolutno vlada mlada Inde Navaret koja će biti ta zvezda koja će iskočiti iz ovog filma. Njena glavna junakinja od te jake i samosvesne žene postaje biće bez karaktera koja je tu „samo da voli” našeg glavnog junaka i koja u tom procesu prestaje da bude osoba, a postaje čudovište iz horor filma, ali ne svojom voljom, već voljom glavnog negativca, magarca koji je poželeo da ga ona bez pristanka voli.

Međutim, možda veća zvezda se javlja u vidu samog reditelja Kari Barkera, kog su do sada ljudi mogli da upoznaju kao člana internet skeč humorističnog dua That’s a Bad Idea. On sa sobom donosi sve ono što je naučio kao dete interneta, ali i filmofil, i već sa 26 godina je uspeo da savlada stvari i nekoliko muva ubije jednim udarcem, obezbedi i gledanost i kritike, i hajp, ali i naznake autorskog pečata koji ćemo pratiti u narednim decenijama.

Plus, zbog svoje internet persone, krajnje je opušten pred kamerama i svojim gostovanjima, pa otvoreno priča o uticajima i pozajmljivanjima, pa tako umesto uzora u Kingu, Fridkinu, „Isijavanju” ili nekom četvrtom horor velikanu, Barker priznaje da ga je najviše inspirisala epizoda Simpsonovih.

Na kraju, Opsesija je jedan dobar film sa velikim D. Ništa revolucionarno, već jako zabavno, ali i dovoljno da uplaši onoliko koliko ste spremni da priznate sebi da ličite na neke od ovih likova. Gde ćete veći horor film od toga.

Bonus video: