In memoriam: Alan Parker – Darovi u sedam crtica

Napustio nas je i Alan Parker, britanski sineasta svetskog renomea, autor u čijoj filmografiji gotovo da su prisutni filmovi svih žanrova. Istina, teško je precizno detektovati i mapirati nedvosmisleno zajedničke odlike stila i pristupa u njegovim filmovima, podosta je tu eklektike, ali, s druge strane, sasvim je jasno da je Parker snažno pokazao zanat i umeće radeći i na žanrovski i stilski primetno raznolikim ostvarenjima. Evo kako bi podsećanje na to izgledalo u sedam kraćih crtica kao znak iskrene zahvalnosti za nemale darove koje je filmoljupcima ostavio u amanet i na čuvanje za neka buduća pokoljenja filmofila.

• Bugsy Malone (1976)

Da je reč o velikom i osobenom rediteljskom daru bilo je evidentno već u slučaju prvog mu celovečernjeg filma. Pre 45 godina, Parker je stvorio ovu istinski neponovljivu ekstravagancu (koja je zbilja teško zamisliva u današnjim okolnostima) – gangsterski film, zapravo, gangstersku sagu u kojoj sve likove tumače deca, sa sve ambiciozno koncipiranim i koreografisanim muzičkim tačkama (Bugsy Malone je, po pitanju žanra, mjuzikl) i brojnim scenama okršaja u kojem zakrvljene strane za obračun koriste isključivo mašinke punjene šampitama! Šampita mašinke (kako je film bio preveden na ovim prostorima), naravno, zahteva podosta suspenzije neverice, ali trud se svakako isplati – u pitanju je šarmantan i dinamičan, izrazito zabavan film sa odličnom glumom malenih aktera (tu je i Džodi Foster kao mini-femme fatale), koji je gotovo nemoguće pomešati sa nekim drugim klasičnim ostvarenjem iz tog miljea, a u kome je bilo kristalno jasno da je Parker vešt i značajan autor na koga ima ozbiljno rezona računati.

• Midnight Express (1978)

Samo dve godine kasnije Parker je bio spreman za novi susret sa bioskopskom i filmofilmskom publikom, ali u nečemu drastično drugačijem. Nadaleko čuveni Ponoćni ekspres je sinestetski trijumf na temu krupnih muka zatvorskog života, a stvar je dodatno hipertrofirana geografskim i društvenim okvirom priče – glavni junak, Amerikanac Bili (Bred Dejvis u ulozi svog pokratkog života), uhvaćen u krijumčarenju droge, dospeva u ozloglašeni turski zatvor, gde spoznaje širok opseg pakla ovde, na Zemlji. Stilski izbor ovde, dakle, bio je naglašeni i brižljivo stilizovani realizam, a našlo se podosta prostora i za priču o mogućoj evoluciji ljudske duše i psihe i u tim krajnje surovim egzistencijalnim  uslovima. Ipak, da budemo potpuno pošteni, Ponoćni ekspres, silno voljen i cenjen i kod nas, u velikoj meri je i delo i zasluga Olivera Stouna koji je tu autor scenarija, nastalog po memoarskoj prozi samog Bilija Hejsa. I da ne zaboravimo da istaknemo još jedan vrhunski muzički skor, za koji je tu zaslužan nepogrešivi Đorđo Moroder.

• Fame (1980)

Možda i pomalo neočekivano, nakon Ponoćnog ekspresa Alan Parker je krenuo u rikverc, a posledica te autorske i karijerne odluke je izvrsna drama Slava, koja prati živote i iskušenja mladih polaznika Škole izvođačkih umetnosti u Njujorku. Na tragu altmanovskog naturalizma, ova mnogoljudna drama sazrevanja predstavlja značajan filmski artefakt na temu tadašnjih života i naravi, kao i odu umetničkom porivu koji na koncu nužno mora da prevlada brojne izazove, zamke i trvenja moguće pogrešnih odluka, narcizama u povoju, nerezonski razmahanog takmičarskog duha i brojniih nesporazuma sa okolinom, ali ponajpre sa samim sobom. Slava dosta brzo prevazilazi okvire muzičkog i plesnog filma i lako može da očara i one koji naprosto ne ljube tu felu filmskog izraza.

• Pink Floyd – The Wall (1982)

Naredni film se samo uslovno kretao u manje-više sličnim žanrovskim okvirima, uz podosta uspešno savladanih prepreka na putu ka stvaranju filmičnog filma koji izvorište ima u drugom i drugačijem mediju. Muzika narečenog benda ovde zaista predstavlja strog ograničavajući faktor, ali Parker je ipak uspeo da ne samo poštovaocima tog legendarnog i tada razmahanog benda (Rodžer Voters je tu i scenarista), nego i znatno šire shvaćenoj publici – pre svega onima koji od filma traže dovoljno narativno jasan film na temu uvek nezgodnih psihičkih nevolja i problema, pruži zadovoljavajuće rešenje. U tom smislu, ovo jeste film nadahnut krunskim delom opusa Pink Floyd-a, ali u isti mah jeste i metaforična priča, između ostalog, i o mašti kao mogućoj slamčici spasa tamo gde je konkretna pobuna teže moguća i izvodljiva. U filmu glume i Bob Hoskins i krajem te decenije netragom nestala Dženi Rajt.

• Angel Heart (1987)

Ipak, čini se da je, uz pominjani Ponoćni ekspres, ključni naslov u filmografiji Parkera kada je u pitanju doživljaj većine ovdašnjih mu poklonika, ipak izvrsni neo-noar Anđeosko srce. Proistekao iz (i kod nas kasnije prevedenog) romana Vilijama Hjortsbega, Angel Heart je na veliko platno izneo glavolomnu, zavodljivu, enigmatičnu i veoma atmosferičnu priču o detektivskoj potrazi isprva za samozatajnim čovekom, a potom i o vlastitoj suštini i sopstvenim istinskom identitetu. Parker se odlično snašao suočen sa stilemama noara/neo-noara i prilično eluzivnim literarnim predloškom, stigavši na kraju do velikog i jedinstvenog filma koji dugo ostaje i u pamćenju onih koji su ga samo jednom pogledali. Po prvi put u karijeri Parker je imao priliku (i odlično se pokazao i na tom planu!) da radi sa velikim glumačkim imenima u naponu kreativnih snaga; tu su Miki Rurk i Robert de Niro, te Šarlota Rempling, kao i mlađana Lisa Bone.

• Mississippi Burning (1988)

Noar/neo-noar bi kao dovoljno precizna i slikovita stilska odrednica mogao da ide i uz naredni Parkerov film i njegov naredni podvig: Misisipi u plamenu počiva na biografskoj prozi, koju dosta brzo nadilazi, a sve to zarad autorske namere da se stvori sugestivan i upečatljiv prikaz suštinske netolerancije i neprozirnog mraka u dušama onih koji se takvim porivima i konceptima manje-više svojevoljno predaju. Naravno, ovo je i povest o žrtvama koje nikada neće dočekati zadovoljenje ionako nekako uvek maglovite pravde, a istovremeno i podsećanje na često zanemarivanu snagu neustrašivog i nepokolebljivog duha (vidno malobrojnijih). Uloge za dugo pamćenje u ovoj odličnoj krimi-drami odigrali su: Džin Hekman, Vilem Defo, Frensis Mekdormand, Bred Durif, R. Li Ermi.

• The Commitments (1991)

Kao i dosta puta do tada, Parker se i u ovom svom ostvarenju bavio ekranizacijom dobro poznatog proznog predloška. U njegovom viđenju, istomeni roman Rodija Dojla izrodio je prilično poletnu i zabavnu muzičku drama iz miljea irskog proleterijata. U pitanju je nesumnjivo najvedriji Parkerov film, a podno priče o brojnom dablinskom, radničkom soul bendu bije i hrabro srce povesti o borbi kao odrazu čistog instinkta, o muzici kao putu ka ličnoj emancipaciji, a sve to u ruhu filma koji stilski dosta toga duguje ostrvskom realizmu (preciznije, podžanru društvene dramedije) i nasleđu tzv. kitchen sink verizma. Imajući u vidu zdrav spoj humora i egzistencijane drame, te obilje dokaza vitalnosti i izvrsne muzike, ni ne čudi što je (i) ovaj Parkerov film u Srbiji tako srčano i zdušno prihvaćen.

Naslovna fotografija: Tri-Star Pictures