„Jutro me podseća na to…“: Kritika druge sezone serije „The Morning Show“

Uz ono što su nam kreativci koji stoje (i) iza druge sezone serije Jutarnji program (The Morning Show), gle čuda, ne čuje se ni sekunda nijedne od niza dobrih pesama iz ponajbolje faze ovdašnje grupe Zane (one početne), ali naslov njihovog poluhita iz te ere može da se dovede u vezu sa činjenicom da i Jutarnji program, poput Zane nakon odlaska pevačice Zane Nimani, muku muči sa identitetom, fokusom i onim što želi da predoči publici, naravno, uz osetan pad kvaliteta u odnosu na prvu tranšu i najzanimljivija izdanja.

Prva sezona se brzo i lako pokazala kadra da zavede široko gledateljstvo već samo na konto odlične podele uloga, izvrsne produkcije i dinamičnog izlaganja, te prilično samopouzdanog i opuštenog uverenja da je sasvim dovoljno u dramsko i dramaturško središte priče naprosto staviti očiglednu i neprolaznu istinu – onu o slabostima u korenu ljudske prirode.

Već tokom nje bilo je vidljivo da se čak i u okvirima početne sezone ova serija rve sa problemom fokusa, odnosno, da čak ni njenim ključnim autorima nije baš najjasnije šta je na planu motiva potrebno akcentovati u toj priči ukupno uzev. U tom smislu, Jutarnji program je nailazio na delimično a opravdano nerazumevanje kritike i dela ne baš očaranih gledalaca koji su kao možda i udarnu zamerku tada predočenom isticali upravo tu motivsko-tematsku haotičnost, sa kojom su autori do isteka odjavne špice poslednje epizode te prve sezone ipak kako-tako izašli na kraj.

Međutim, problem se ne samo ponovio, već i dodatno usložio i pustio dublje korenje u ovoj novoj sezoni, a što dobrim delom proističe iz scenarističke odluke da se Aleks (naravno, i dalje je igra Dženifer Aniston) udalji iz tog šarenog i bučnog sveta televizijske stanice, tog raspomamljenog carstva društvenog darvinizma u konkretizovanom vidu, a čime je narušena ravnoteža između likova Aleks i Bredli (Riz Viterspun) na čijoj „kičmi“ je, pak, počivao dobar deo narativa prve sezone.

Osim toga, time je u izvesnoj i po celini prilično opterećujućoj meri „u vazduhu“ ostao da visi lik Korija (Bili Kradap), koji, koncipran kako je to bio u prvoj sezoni, predstavlja sedativnu kontratežu prodornosti i beskrupuloznosti Aleks, a delimično i šarmom tek koliko je nužno prikrivenog karijerizma Bredli.

Stoga, nevolje sa fokusom u miraz donete iz premijerne sezone ovde su se samo multiplicirali, što je možda i dovelo do snažnog utiska da gledaoci, podno neosporne zanatske uprizorenosti i učinkovitosti, gledaju plodove onog pristupa, one katkad i magične formule u čiju delotvornost se često uzdaju mnogi u takozvanoj industriji zabave, kada se pretpostavljeno omađijanoj, vernoj i dalje gladnoj publici nude trikovi i zahvati iz fundusa poznatog pod šifrom more of the same (više istog, odnosno, ispovrtanje osvedočeno uspešnog, posezanje za već viđenim zahvatima, potezima i ne baš kreativnim izborima, dabome, uz ponešto varijacija ali nikako daleko od već osvojenog cilja).

U tom smislu u žižu se vraća ovde već pominjani društveni darvinizam, tj. ponovo možemo povesti priču o nuždi koja zakon menja, o svrsishodnosti bespoštedne borbe sa što manje ličnih žrtovanja i gubitaka, pa bilo da pričamo o borbi za što „višu granu“ u hijerarhiji izmaštane a ipak i tipski postavljene gledane televizijske stanice ili, pak, o borbama za nekako uvek skliske rejtinge, pa i u konkretnom slučaju autora ovog i ovakvog Jutarnjeg programa.

Budući da je i dalje reč o besprekorno produkcijski upakovanom programu, red je onda još malo zadržati se isključivo na manjkavosti na onoj kreativnoj/autorskoj strani – kao prvo, krajnje je upitna elipsa kojom počinje druga sezona, jer se tim potezom olako prešlo preko dramski i emotivno potentnog motiva Haninog odlaska na kraju prve sezone, a to je do te mere nonšalantno urađeno da njen lik do isteka ove sezone gotovo da iščili iz pamćenja ostalih likova ove povesti, a delom, kanda, i gledateljstva.

Ovde treba dodati i golem znak pitanja koji zaslužuje izbor da se prilično intruzivno uvede motiv virusa Kovid-19, a da on, premda će većini biti kristalno jasno da se time utabava staza za ono što nam sleduje u trećoj, možda i zvanično već odobrenoj sezoni, ni delom ne proigra kako bi trebalo i kako bi u nekim drugim narativnim i dramaturškim okolnostima mogao.

Pošteno govereći, nije sve tako crno, ovo je i dalje solidan TV rad, i dalje je reč o dinamičnoj i tečnoj priči i seriji koja može da se punim pravom podiči vrhunskom glumom, pri čemu dobar deo hvala nužno mora da otpadne na račune novopridošlica – pre svega iskusnih i besprekornih Holand Tejlor i Džulijane Margulis, koje i ovde briljiraju, podsećajući na hipnotičku snagu promišljene i nenametljive glume.

Time, u krajnjem zbiru, The Morning Show i u ovom drugom mu naletu zaslužuje povoljnu ocenu, doduše, uz donekle izbledeli zalog za veru u buduće domete tu okupljenih kreativaca (i ostalih izvršilaca ovih ili onih radova).

Fotografije: Apple TV+