Kritika dokumentarne serije „Istorija psovki“: A, ljudi, što ne volim da psujem, ali…

Baš kao i kod svog osnovnog predmeta interesovanja, psovki, gde je važan svaki detalj, i kod vaganja dometa serija, pa bile one poput ove, i hibridne – dokumentarne i komične, važno je odmeriti kako nam izgleda zbir u odnosu na pojedinačne sastojke i njihove međusobne odnose. Nominalno, serija Istorija psovki ima sve – komičan okvir, pop-kulturni štimung, očito domaćinski budžet, sijaset učesnika, Nikolasa Kejdža kao nadahnutog i (malo je reći) ikoničnog i osobenog domaćina. Ipak…

Istina, nije na planu tog krajnjeg utiska sve crno, zapravo, nije ni sivo, jer evidentno je u pitanju sasvim upotrebljivi rad svog i dovoljno srodnih mu profila. To je nepobitno vešto upakovan proizvod ukupno uzev, koji se lako i bezbolno konzumira i koji na svoj način i uz samozacrtanu širinu opsega istražuje i dodatno osvetljava jedan tako dugovečno primamljiv i krajnje lako pojmljiv fenomen. U pitanju je fenomen psovke i poriva za njihovom upotrebom, čak i u iole konkretnijim okolnostima kada je očigledno da su tu primenjene psovke izgubile svoje polazno značenje i krenule u nekom, možda i posve raznorodnom semantičkom pravcu. Jer i sa krajnje laičke tačke gledišta hitro se može spoznati ta bezvremenska privlačnost psovki i inih ekspletiva (manje-više, to bi bio učeniji i „fensi“ izraz upravo za psovke i sve srodne jezičke ukrase bez kojih je teško zamisliti iole uverljiv izraz čak i onih koji brižljivo vagaju reči i registar u kome se u svakodnevnim okolnostima izražavaju). Psovka bi, izrazimo se metaforički, između ostalog, mogla da bude opisana i kao štaka koja ni najmanje ne smeta onome ko se na nju oslanja možda i nebrojeno puta u toku jednog jedinog dana.

Sama Netfiksova serija Istorija psovki (History of Swear Words u originalu), sročena kroz spoj dokumentarnog pakovanja i komično-poletnog tona, sve to jasno potcrtava, uz to, vešto koristeći mogućnosti savremene brzopotezne montaže, ovde udružene i sa povremenim grafičkim ilustracijama, recimo, blago montipajtonovskog tipa. Međutim, dosta brzo Istorija psovki, izložena kroz šest dvadesetominutnih epizoda, sa tematskim segmentima naslovljenim jasno i nedvosmisleno (fuck, shit, bitch, dick, pussy, damn) zapada u manirizam na nivou pristupa i suštinsku predvidljivost sadržaja. A što opet ne znači da krajnji ishodi pojedinačnih epizoda ili njiihovih podsegmenata nisu, sami po sebi, uz malopre izrečenu opasku, dovoljno zabavni, predstavljajući ubedljiv zalog da se serija isprati do kraja.

Osim toga, Istorija psovki u ta svoja dva i kusur sata sveukupnog trajanja teče opterećena brzo upadljivom i prililično krupnom i opterećujućom neravnotežom između ovde odličnog Nikolasa Kejdža (izvanredno osveženog izgleda) i manje-više izlišnih nastupa za tu priliku i potrebu okupljenih stendap komičara i komičarki, čije učešće već u drugoj epizodi nekako postaje samo sebi svrha. Jednostavno, magnetizam Nikolasa Kejdža, koji ovde očito radi sa bliskim i dragim mu materijalom, u teški zasenak baca pomenute komedijaše koji se mahom zadržavaju unutar zabrana opštih mesta i oprobanih pristupa. Kejdž je, to je već mnogo, mnogo, mnogo puta dokazano, osvedočeni ekscentrik i negde pri sredini gledanja se stiče utisak da je to njegovo učešće upravo na datoj poziciji uvodničara i skretničara i bio kamen-temeljac i polazna ideja čitavog ovog projekta, ali se, eto, zgodio i taj disbalans između tako dragocenog i osobenog temelja i potonje poprilično rutinske nadogradnje. S tim u vezi, čini se da je učešće neporecivo relaksiranih lingvističara i ostalih akademskih mudrih glava, evidentno izbrušenog javnog nastupa i potpuno svesnih medija i duha i zamaha projekta u kome učestvuju, vidno efektniji deo tog nekejdžovskog ostatka svih epizoda od samih zabavljača.

Ipak, ne treba grubo suditi, jer u krajnjem zbiru ovo je komunikativan, prijatan i svekupno svrsishodan pop-kulturno osvešćen proizvod uz koji vreme lagodno protiče, a koji, pritom, na pitak način i iz prikrajka govori i o fluidnosti jezika, koji je, i sam po sebi, ponekad vezan za naš poriv za izmaštavanje i izgradnju mitova (poput jednog od pojašnjenih a koji pobija tvrdnje da je fuck zapravo vickasti akronim sintagme fornication-under-the-consent-of-the-king – bludničenje uz kraljev pristanak).

Fotografije: Netflix