Kritika druge sezone „Senki nad Balkanom“ – Bindžujte i ne cepidlačite, budimo dobronamerni bindžeri iako smo… ljudi!
Dobro je. Još jednom možemo da ustvrdimo da baš i ne pije vodu ono papagajsko uverenje da su nastavci u filmskom (ali i u serijskom) svetu obično manje ili više bleda kopija i manje ili više vešta varijacija na već viđeno i ponuđeno u tom mitski nadahnutijem prvom naletu. Potvrda nam ovog puta i ovih dana stiže u vidu druge sezone Senki nad Balkanom, sezoni koja predstavlja osetan pomak napred u svim iole značajnjim aspektima serijskog izraza mnogozahtevne nam današnjice.
Kao prvo, a gledaoci će to svakako primetiti, druga sezona je vidno ambicioznija u narativnom smislu; sada je tu četiri-pet pojedinačnih narativnih rukavaca koji se u završnici sjedinjuju u dovoljno ubedljivu i smislenu celinu. Može se primetiti i da je ova, druga sezona, uprkos toj lako uočljivoj narativnoj razbokorenosti, u dobroj meri više usmerena u pravcu whodunit misterije, što je za svaku pohvalu, budući da su se u tom svom inicijalnom pohodu Senke nad Balkanom preporučile ne samo kao živopisna društvena hronika ukorenjena u ovdašnje naravi i poimanje belle epoque-a u tom kratkom mirnodopskom predahu između dva velika rata, nego i kao whodunit misterija, a čime je ova srpska serija vešto uhvatila priključak sa preovlađujućom ponudom ambicioznijih i viđenijih serija na evropskom i svetskom nivou.
Druga sezona je žanrovski naglašenija, a pritom je taj evidentan žanrovski beleg u skladnijoj ravnoteži sa narečenim društvenim i istorijskim okvirom. Naravno, ako se pomirite sa postavkom da je istorija u ovoj ili onoj meri ipak ponajpre rekla-kazala, što svakako ide na ruku ovdašnjem razumevanju i političkog, ideološkog i šireg viđenja naših svakodnevica, kao i onima koji barem na podvesnom nivou osećaju teorije zavere kao nešto privlačno, slasno, ali i smisleno. Ovome treba dodati i da su neravnine po pitanju ritma pripovedanja pod teretom mnogoljudne i digresijama i značenjima bogate priče ovde u značajnoj meri prevaziđene, te se u priči o ideološkim, frakcionaškim i drugim nadgornjavanjima unutar elite može pratititi uz primetno više ugođaja koji mahom vezujemo za uspele repertoarske filmove jasnog popcorn usmerenja.
Povezani članci
Dragan Bjelogrlić i ostatak vrhuške kreativne i producentske ekipe ovde se dodatno približio tom varljivom apsolutu i cilju savremenog serijskog sadržaja kao filma, ispričanog i u delo sprovedenog drugim (medijskim) sredstvima. Ovako nešto dobro bi funkcionisalo i u filmskom obliku, u mraku bioskopskih sala, što, naravno, ne znači da se ovim ovde zaziva odluka da se nekakva komprimovana verzija Senki nad Balkanom nađe i na repertoaru ovdašnjih bioskopa. Upravo suprotno, autorima i producentima treba čestitati i na tome što se uzdržali od takvih poriva, ma koliko oni razumno i privlačno zvučali.
Kako je druga sezona tek započela, u ovom prikazu neće biti pominjanja detalja iz same priče, neće biti polemisanja sa određenim njenim aspektima, neće biti ni ukazivanja na konkretne dramaturške izbore… Biće i za to prilike, ovde je ipak naglasak na neospornom napretku koji su Senke nad Balkanom ostvarile na uzorku druge sezone. Naravno, ima ovde povoda i za zamerke: dužina samih epizoda, izvesna brzopotezna dramaturška rešenja (odveć upadljivo posejani tragovi i bezmalo gotova rešenja unutar pominjane misterije), maniristička gluma nekih od viđenijih aktera, nerezonsko i izlišno insistiranje na dijaloškim razmenama na stranim jezicima, pošto je jasno da to pogubno utiče na ritam unutar tih scena… Sve to stoji, ali i pada u zasenak konačnog utiska da je u ovu sezonu uloženo više ponajpre kreativne energije, kao i da Senke nad Balkanom (nakon što se u međuvremenu u Srbiji desilo i ponudilo dosta dobrog, važnog i referentnog na planu serijske ponude) donose dostojanstvenu i izdašniju razradu početne, uspešne formule, unapređujući ovo ostvarenje u celini gledano, a u isti mah ispravljajući neke od krunskih manjkavosti prve im sezone.
S tim u vezi, premda Senke nad Balkanom ipak nisu dobacile do nivoa maestralne serije Berlin Vavilon, kao novopristiglog uzora i nadahnuća (a, iskreno, teško da će to u skorijoj budućnosti ikome na znatnom širem geografskom i produkcionom uzorku zbilja poći za rukom), biće izrazito zanimljivo videti kako će se Senke izboriti i sa tim (kod nas) novim vidom plasmana i emitovanja. Jer bila bi šteta da ovako zreo, zaokružen i primamljiv sadržaj padne kao žrtva u boju sa tradicionalističkim gledalačkim preferencama i navikama dragog nam gledateljstva. Ipak, to je već neka posve druga (možda i periferna) dimenzija priče o Senkama nad Balkanom, daleko važnije je da se serija zadržala na dobrom glavnotokovskom putu, ostvarivši pritom i napredak koji je nemoguće osporiti. Sve i da to nekom padne da um (a mimo jalovog i cepidlačkog lovljenja sitnih gafova, naravno).
Povezani članci
