Kritika druge sezone serije „The Boys“: Superjadi superheroja i subverzivaca, druga tura

Ne mora svaki zaključak da bude glavoloman, ne mora ama baš sve da bude stresno i napeto, sreća je da i dalje ima srećnih i pravičnih ishoda u koje teško da je iko na planeti Zemlji sumnjao. Tu negde se krije koren suda o viđenom i premerenom u slučaju druge sezone serije The Boys, barem ako se usudimo da iznosimo tako opsežne utiske na uzorku tek prve polovine ove druge, a jednako izvrsne sezone. Imajući to u vidu, može se dodati i sledeće – dobro je, The Boys i u ovom drugom naletu zadržava sve svoje brojne i krupne kvalitete, uz par sitnijih novina i novotarija, ostajući tako sigurno na tronu najboljeg aktuelnog superherojskog dela u domenu igranih serija i filmova na istom tasu.

S tim u vezi, mogla bi se izvesti i hipercepidlačna zamerka, a koja se tiče brzog i snažnog utiska da ova, druga sezona ne donosi ništa primetno i korenski drugačije i sveže u odnosu na maestralnu početnu sezonu. Ali to bi onda, prateći i zdravu logiku i uvid u trenutno stanje stvari na tom superherojskom serijsko-filmskom frontu, moralo da bude povod jedino za gromoglasnu pohvalu, jer treba, a to je uvek nepogrešivi dokaz mudrosti, znati stati, odnosno, treba se obuzdati i zauzdati da se ono već zaokruženo i valjano, možda i savršeno, ne naruži nesuvislim i nepotrebnim kinđurenjima i doterivanjima. Tako da je i ovoga puta sve kako i treba da bude – i ova sezona The Boys je domišljata, šarena, maštovita, dinamična, urnebesna, vrhunski producirana i sveukupno upakovana poslastica, za koju bi se sada sasvim pouzdano moglo utvrditi da je zdrav primer inteligentne zabave, uz to bremenite dodatnim i implicitnim značenjima na one docnije decimale.

Priča se direktno nadovezuje na viđeno i na sam završetak prve sezone, što predstavlja dodatnu kopču sa tipično filmskim tretmanom naracije, a The Boys u ama baš svakom aspektu može da parira produkciono ipak probitačnijem i ambicioznijem filmskom mediju. Grupa odmetnika (otpisanih novog doba!) i dalje osvetnički kidiše na pod megakorporacijski am upregnute superheroje prizornijeg i trgovinski prihvatljivijeg podtipa, a saznaće se i potvrditi se da su narečeni superheroji ipak plodovi dogovora i saradnje roditelja i korporacija, a ne iskliznuća i omaške prirode. U korporativni tim su pridodati novi igrači, neustrašivi, a u biti ipak takođe sluđeni, a među njima prednjači prgava i izrazito prpošna Stormfront, a što je, nakon sjajne role u TV komediji You’re the Worst, još jedna izvanredna glumačka kreacija Aje Keš. Na planu zapleta, autori dodatno razrađuju tu dimenziju značenja priče koja nam ukazuje da nema prave i suštinske slobode ni kada ste zaogrnuti superherojskim plaštom, tj. kada ste već obožavana nova ikona ili ste na dobrom putu da postanete mezimče masa kojima naprosto nikada nije dosta heroja i mitova (a milenijumima dokazivano, i na mikro i na makro planovima, čovečanstvo, kao i pojedinci koji ga u ovom ili onom vremenskom periodu čine, ne mogu, pa ne mogu bez mitova).

A gde su mitovi, tu neizostavno stupa i mitomanija, i autori ove serije i po tom pitanju potcrtavaju jednu od osnovnih idejnih i ideoloških postavki od prve epizode čitavog serijala – novomilenijumska zanetost marvelovskim i DC superherojima u dobroj meri je zabluda, ako ne i nekakva kolektivna dijagnoza, jer tipski superheroji nekako uvek brane svet i moćnike od nasrtaja drugačijeg, onoga što bi da preispita, a potom i ugrozi i svrgne postojeći poredak. To, dakle, znači, a dokaza je puno u ovih par decenija ove istrajne dominacije, pa i tlapnje, da su ti i takvi superheroji državotvorni kmetovi, a ne nikakvi garanti spokoja i boljitka u najavi. Serija The Boys, premda i sama čedo korporativnog ustrojstva, i u 2020. godini, donosi dašak slobode i slobodarske neposlušnosti, a u oblandi proizvoda koji nominalno ispunjava sve datosti i žanra i potonjeg distributivnog plasmana, ali gde svako iole usredsređeniji lako može da opazi hrabro srce subverzije koja stupa u neprijateljske redove ne bi li ih iznutra barem prodrmala i podsetila na neke druge, manje očigledne a potentnije mogućnosti.

Nasuprot tome, skrajnuti buntovnici jesu jurišnici sa čijim gnevom i žestinom je razložnije i humanije poistovetiti se, jer oni stoje na braniku ugroženog individualizma, te čovečnosti koja, između ostalog, traži i pravo na grešku i pogrešnu procenu. Sve pomenuto i ovoga puta stiže u briljantnom pakovanju, uz vidno ojačan budžet i VFX sugestivnost, dok je u srcu ove vrsne serije i dalje posrpdan ton i humor čija jetkost i blaži i osnažuje. A tu je (u trećoj epizodi) i sukob sa raspomamljenim ajkulama!

Fotografija: Amazon