Kritika filma „Ekipa“ Marka Sopića: Baš je slavlje kad pobedi zdravlje…
Dobro je. Mada i dalje stoji da u Srbiji (na planu umetnosti i popularne kulture, da ipak malo suzimo vizir) teško da išta ikada i zbilja izlazi iz mode, dok, sa druge strane, tradicija i kontinuitet se baš teško uspostavljaju i traju, barem možemo da dovoljno gromko ustvrdimo da ima nade za noviji srpski repertoarski film neskrivenih komercijalnih ambicija. Nakon golemog uspeha Južnog vetra Miloša Avramovića i dobrih rezultata na polju bioskopske posete u slučaju filma Taksi bluz Miroslava Stamatova, na repertoare je stigao još jedan film koji će, ako sudbinske i druge pravde bude bilo, postati zaslužen bioskopski hit ovdašnje sorte.
Ekipa, debitantski celovečernji igrani film reditelja Marka Sopića, po više osnova predstavlja prijatno iznenađenje; za početak, reč je o komercijalnom filmu (ovo ostvarenje je dobilo podršku Filmskog centra Srbije upravo u kategoriji filmova sa komercijalnim potencijalom) koje, pak, dosto brzo očita i upadljivu autorsku osobenost i pristup koji vidno prevazilazi uske okvire zanatske svrsishodnosti i nekakve opšte upotrebljivosti u tom repertoarskom smislu. Ekipa je, ukupno gledano, dostojanstven rad, film koji može da komunicira sa širom publikom i koji ima sve nužne odlike takozvanog crowd pleaser-a (filma za široke i, poželjno, što šire narodne mase), ali koji pokazuje i promišljeniji, suptilniji i artikulisaniji pristup zakonitostima filmova koji svoje ishodište traže ponajpre u bioskopskom kontekstu i takvom, nazovimo to tako, trenju sa manje ili više strastvenim filmoljupcima.
Već to čini Ekipu vrednom pažnje i poštene šanse, ali to, srećom, nije sve. Ekipa, posve iznenađujuće, kroz tu priču o par uzbudljivih dana u životu darovitog fudbalera Partizana, koji je naivan i lakomislen barem onoliko koliko je i dobar čovek, zapravo predstavlja prilično nedvosmislen i neprikriven srpski prepravak čuvene Prave romanse (True Romance), jednog od možda i ponajboljih filmova velikog Tonija Skota, a na čijem je scenariju dosta radio i dalje preduzetni i prisutni Kventin Tarantino. Ovo bi, naravno, mogla biti i polazišna tačka za krupnu zamerku da nije bilo ovoliko veštine i maštovitosti u tom procesu aproprijacije tog sjajnog uzora, odnosno, da pojednostavimo, da posrbljavanje tog divnog filma i neprolaznog klasika nije ovako znalački i nadahnuto sprovedeno u delo. Ovde mora nanovo biti naglašeno da u eri postmoderne, brzopotezne i sveprisutne derivativnosti u popularnoj kulturi ovakvi potezi, a naročito kada nije reč o ziheraškom prepisivanju i šibicarenju publike, čega nema u Sopićevoj Ekipi, teško da može biti povod za diskvalifikaciju nekog filmskog dela, tim pre što je i sam Tarantino osvedočeni kompilator velikih preteča i što je Toni Skot uzor koji se sam nameće i kakav se samo poželeti može. A osim Prave romanse ima ovde i posveta Gaju Ričiju, koji je, doduše, u tom, polaznom delu svoje rediteljske karijere i sam dosta omažirao Tarantina, manje ili više u istoj meri u kojoj to autori Ekipe čine kada su Tarantino i Riči u pitanju. I, naravno, pre svih neprevaziđeni Toni Skot.
Povezani članci
Osim toga, Ekipa ima biti pohvaljena i na konto još nekoliko svojih krupnih kvaliteta i odlika: Sopić ambiciozno pristupa režiji, recimo, odluka da se većim delom filma pomno, iz naglašene fizičke blizine prati glavni junak doprinosi upadljivom osećaju klaustrofobičnosti pod kojom se koprca glavni junak Zdravko u pokušaju da izbegne neumitno i barem malo sazri, a tu su i tome sasvim komplementarna montažerska rešenja Dragana von Petrovića i primetno odvažan snimateljski rad Dimitrija Jokovića, te zanimljiv muzički skor Nikole Aškovića, kojim se diskretno potcrtava urbani kontekst priče. Savremeni srpski film se dugo već, inače, koprca pod stegama prenaglašene i upitne urbanosti, ma šta taj termin danas i ovde zapravo označavao.
Rade Ćosić (ujedno i scenarista i producent) ovde pruža zreliju kreaciju nego u Afterpartiju Luke Bursaća od pre par godina, mada dva lika koje on tumači u ta dva ostvarenja povezuje taj vidan zazor od užasa prokrastinacije koja je već pustila duboko korenje i u psihi i u svetonazoru tih antijunaka, ali se mora naglasiti da je Zdravko simpatičniji lik nego što je to bio donekle i iritantan parnjak mu iz pomenutog Afterparija. Ovde treba dodati da je humor koji Ekipa pruža neusiljen i efektan na drugu i treću loptu i nosi dozu suptilnosti koju ne srećemo tako često u ovdašnim radovima na narečene crowd-pleaser teme. Ćosić se pametno okružio proverenim glumačkim i/ili komercijalnim adutima (Sergej Trifunović, Srđan Žika Todorović, Miloš Timotijević, Ljubomir Bandović, Nikola Ristanovski…) i novijim i svežijim licima u efektnim i uspelim rolama (Lazar Đukić i Ivana Dudić).
Ekipa je film i sa nekoliko lako uočljivih falinki (maniristička gluma onih koji su se davnih dana prepustili čarima i mukama manirističke glume, nedovoljna eksplozivnost završnog segmenta, te par grubljih šavova na tkivu priče u celini gledano). Ipak, kao dominatan utisak se ipak nameće onaj koji sugeriše da je Ekipa u celini gledano dovoljno osoben rad, uz to, i ostvarenje koje je izašlo kao pobednik iz klinča sa vlastitim budžetskim i produkcionim ograničenjima i etapnim snimanjem, te definitivno predstavlja primer ovdašnjeg zdravog poimanja onoga što bi repertoarski/komercijalni film mogao i trebalo da bude.
Ako, pak, sve pomenuto nije dovoljno za ubeđivanje da pohitate i pogledate Ekipu u bioskopima, proučite ovaj zanimljiv i sočan niz njegovih udarnih aduta: simpatičan glavni junak u filmičnim okolnostima, neusiljena duhovitost kao osnova i okvir, vidna rediteljska ambicioznost, smisleni i uspešno lokalizovani nakloni Tarantinu, Toniju Skotu i Gaju Ričiju, te priča koja u pamet zaziva i umeće i specifičnost pojave jednog Dragana Ćirića.
I da zabune ne bude, ovo jeste film o (fiktivnom) igraču Partizana, partizanovština u dobroj meri i boji i nosi ovaj film, ali nije i ono što ga u ključnom smislu definiše, te može biti dobar gledalački izbor i za one kojima je Zvezdin sever srcu bliži. Najposle, eto povoda da i Crvena zvezda napokon (posle nesretnih i nespretnih filmova kakvi su bili Ona voli Zvezdu i Artiljero) dobije dostojan i dostojanstven odjek na filmu.
Povezani članci
