Kritika filma „Glavni junak“: A šta ako se pobune i frustrirani epizodisti?

Nakon višestrukih, pa čak i poprilično iritantnih odlaganja u ovih godinu i kusur dana, pred bioskopsko gledateljstvo je napokon stupio Glavni junak (Free Guy), oda šarenilu i navodnoj često manje vidljivoj višeznačnosti sveta gejminga. Ukupno uzev, čekanje se isplatilo – Glavni junak je efektan i zabavan bioskopski film koji, uz sve drugo, još jednom dokazuje da na reditelja Šona Levija, ranije pukog izvođača rediteljskih poslova i zaduženja u slučaju konfekcijih ostvarenja, svakako uvek treba obratiti pažnju. Šarm i osobenost Rajana Rejnoldsa su, naravno, aksiomska datost – naprosto, nešto što se zdravorazumski ne preispituje.

Glavni junak polazi od potke koju znamo iz nekih ranijih, veoma primećenih filmova – neznatni pojedinac u simuliranom svetu nenadano postaje donekle svestan svoje zaturene osobenosti i sputanosti, te nužno, ponukan ovim ili onim „okidačem“, stupa u pobunu prema nadređenima, naravno, tiranski surovim i beskrupuloznima, a da, pritom, nije do kraja spoznao niti svoja ograničenja niti potencijale slobode koju će na kraju priče izboriti. U tom pogledu, Glavni junak ostavlja utisak dovoljno vešto skockane kombinacije dva ipak bolja filma – odličnog Virovog Trumanovog šoua i zaokruženijeg i promišljenijeg Spilbergovog Ready Player One.

Naravno, pomenuti zaostatak ne sugeriše da Glavni junak nije zgodan repertoarski film koji se tek tako može izignorisati. Autori fin dodatak toj polaznoj derivativnosti iznalaze u promućurnom detalju – glavni junak, neznatni civil po tipskom imenu Gaj (Guy) zapravo je NPC u megapopularnoj video-igri i planetarnoj pomami, dakle, non-player character (lik koji ne učestvuje u igri, puki statista, dopuna kadra…), što onda otvara prostor za ubedljivo preobraženje prikaza svakodnevice u strogo kontrolisanom simularkumu u povest o ustanku frustiranih epizodista.

Nimalo iznenađujuće, ovaj film ipak ne kreće u pravcu otvorenije polemičnosti i naglašenije subverzivnosti, ovo je ipak skup studijski naslov, film zamašnih repertoarskih ambicija, a, ako ćemo iskreno, ta idejna i ideološka, implicitno postavljena dimenzija do kraja ostaje najupitniji deo priče i njenih značenja. Naime, koliko moralnog pokrića imaju oni koji bi da prozivaju autoritarnost zabave industrije ukoliko su njen integralan i sasvim poslušan deo. Slično junacima unutar video-igara, koji tu i tamo osete damare poriva za emancipacijom, i pregaoci, udarnici, zvezde filmske i industrije zabave u krajnjem zbiru ostaju odani podanici tog takođe kastinski postavljenog sveta, zar ne?

Ali ne treba suditi previše strogo ovako šarmantnom, šarenom i poletnom filmu – ukoliko zanemarimo umeren pad autorske i pripovedačke koncentracije u sredini filma, kada junaci upadaju u tu petlju razgovora i nadgornjavanja na već pominjane i razmatrane teme, ovo je vrlo dobro ostvarenje. Ono ima dosta toga značajnog i privlačnog na svojoj strani – nenametljiv i uspeo humor, nepobitni šarm i magnetizam na tom i ne samo na tom polju uvek pouzdanog Rajana Rejnoldsa, nekoliko maestralnih mikro-detalja, visoki koncept sa kojim su i pod stegama očekivanog bioskopskog hita autori ipak uspeli da izađu na kraj, učinkovit pop-kulturni štimung (po tom pitanju Maraja Keri duguje spomenik ili dva kreativnom delu ekipe Glavnog junaka), izrazito uspele epizode Džodi Komer (znane iz serije Killing Eve) i vazda preduzetnog i zauzetog Taike Vatitija, kao i vrsnu epizodu komičara Lila Rela Hauverija… Ako to nije dovoljno, pomenimo da se u filmu očito dobro zabavlja i Čening Tejtum u malenoj ali veoma zapamtljivoj roli.

Na kraju, Glavni junak se ne da ozbiljnije meriti sa takođe aktuelnim a izvanrednim Odredom otpisanih, ne dobacuje ni do Dedpula, kao ni odličnog filma Šona Levija, Real Steel, ali, mimo svih tih analogija i poređenja, jeste vrlo dobra varijacija na letnji bioskopski hit sa dovoljno upadljivim otklonom na ono što se pod tim pojmom mahom podrazumeva. Uostalom, ko još pri zdravoj pameti od Rajana Rejnoldsa (na njegovim trenutnim pozicijama moći i slobode izbora) očekuje išta manje?

Fotografije: 20th Century Studios