Kritika filma „Telohranitelj mafijaševe žene“: Telo hrani i od baraba brani (ponovo)

Sudeći po najnovijim, naravno, krajnje egzaktnim brojkama, američki bioskopi se sve opsežnije i brže oporavljaju od udara Korone i pandemijskih ograničenja i zabrana; to jasno potvrđuju i cifre koje se tiču vrlo dobrog starta filma Telohranitelj mafijaševe žene (The Hitman’s Bodyguard’s Wife) koji je ubrzo stigao i u ovdašnje bioskope. Dobro je što je tako, i zbog budućih dana i zbog budućih poduhvata, ali na prvom mestu jer je u pitanju dobar, zabavan, zanimljiv i krajnje simpatičan film. A koji je, na sve to, još jedan u dugom nizu kontraargumenata onoj uvreženoj, narodskoj tezi da su nastavci nekako uvek nužno vidno lošiji od prvih filmova u serijalima, ili odmilja i savremenije – franšizama.

A zapravo, ima nešto suštinski serijskog u osnovnoj postavci ovog kino-hita iza koga ponovo stoji reditelj Patrik Hjuz; naime, narativno gledano, Telohranitelj mafijaševe žene se direktno naslanja i nadovezuje na radnju i zaplet prvog filma (uz gotovo pa minimalan protok filma između dve priče), a, pritom, upadljivo dosledno je u nastavak preneto sve ono valjano i učinkovito što je krasilo prethodno im ostvarenje. Dakle, zadržan je poznat pristup koji na krajnje efektan način u sebi sjedinjuje duh ciničnih akcionih komedija s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka (na primer, 48 Hours, Midnight Heat, Stakeout, Another Stakeout, The Hard Way…) i eksplozivnost, a donekle i veoma viralnu neodmerenost po pitanju bučne i prenaglašene akcije novijeg doba. Osim toga, zdravorazumski je promenjen dramaturški okvir, te je u središte priče dospeo možda i pomalo neočekivani aspekt i ukras iz prvog filma – lik robusne, drčne, nasilne mafijaške supruge (malo je reći) poganog jezika, naravno, u tumačenju Selme Hajek.

I upravo tako – naglasak ovog puta jeste na dinamici između likova naoko smirenog i pravilima opsednutog telohranitelja (naravno, ponovo odlični Rajan Rejnolds) i pomenute opasnice (ovog puta, premda, u vidno zrelim godinama, obuzete idejom začeća i majčinstva), te je lik plaćenog ubice (u tumačenju uvek dovoljno učinkovitog, ai suštinski poodavnih dana potrošenog Semjuela L. Džeksona), reklo bi se, ciljano i konsekventno skrajnut i izguran u drugi plan, iako je po pitanju minutaže ogromnim delom filma on i dalje prisutan.

U tom pogledu, autori ovog filma zaslužuju pohvale i na konto tog veštog manevra praktično u hodu, gde nema viškova i gde je pomenuta promena fokusa u delo sprovedena sasvim neusiljeno i uz dužno poštovanje i zakonitosti podžanrova odd-couple filmova (filmova o slučajno uparenim, a suštinski izrazito oprečnim i isprva nekomplementarnim likovima) i onoga što je ovaj film, kao iznimno uspelu varijaciju na stare formule i datosti, ali i dalje varijaciju čija je derivativnost nesporna stavka, izdvojilo iz ostatka bioskopske ponude.

Što se zapleta tiče, on se ovoga puta dotiče uzaludnih pokušaja osramoćenog telohranitelja, koji je u međuvremenu, a usled događaja iz prvog filma, i zvanično ostao bez licence, da povrati (uz samopomoćne bajalice i ostale novomilenijumske domišljatosti) duševni mir i nužnosti da se stane na put mahnitom grčkom multimilijarderu-anarhisti (!) koji želi da uništi ili unazadi ostatak sveta mimo rodne i klonule Grčke, a pri čemu će, recimo, stradati i metro u Zagrebu.

Tome treba dodati i peripetije na relaciji plaćeni ubica uvek na nečijem nišanu i njegova prgava supruga, što u krajnjem zbiru čini očekivano budalast galimatijas motiva i tema, ali i efektnu građu za poletnu zabavu čisto repertoarskog tipa. Istini za volju, reditelj Hjuz i ostatak udarnog dela ekipe ovde nude umešno spravljen rad po formuli more of the same (više istog, više već viđenog), što može biti nekakva osnova za pokudu, a, opet, može biti i odraz autorske samosvesti i primer opravdane odanosti onome što se pre samo par leta pokazalo kao pun pogodak, a što su autori i prateći izvođači filmskih radova kadri da ponovo izvedu, dovoljno nadahnuto i ubedljivo, pogađajući sasvim blizu mete.

Suštinski, Telohranitelju mafijaševe žene se, ukupno uzev i ako ga posmatramo i odmeravamo kao celinu, pa još i unutar žanra/podžanra koji je gotovo pa izumro u recentnoj kino-ponudi, može zameriti samo to što taj globtroterski zamah priče, usled koga junaci jurcaju na sve strane i jezde Evropom u tri koraka, dovodi do izvesnih neravnina na spojevima pojedinačnih segmenata, a što pre priliči savremenom serijskom izrazu, te na mahove ta dramaturška konstrukcija gubi na polaznoj eleganciji.

Međutim, uprkos tome, ponovo je pred nama vrlo dobar film i neporecivo uspeo primer savremene akcione komedije suštinski starog kova i kroja, pune vrcavih i znalački udenutih detalja, koja pruža zdravu feel-good zabavu bioskopskog tipa, a, uz to, nanovo se oslanjajući na ponajbolje naslove iz pominjane ere dominacije upravo ovako skrojenih i intoniranih ostvarenja.

Fotografije: Lionsgate