Kritika serije „Porodica“: Naše kolektivno „ja“ pod žrvnjem Roršahove mrlje

Da krenemo, recimo, od Švedske i prošlog meseca; naime, sredinom marta se u ponudi pojavio novi album Džeja Džeja Džohansona, i to pod nazivom Rorscach Test. Voljeni švedski neo-trubadur i ovoga puta poje o usamljenostii, izdaji, nesporazumima, samosažaljenju, pogrešnim procenama, srljanju u nedovoljno istraženo, povremenom slepilu usled naleta narcisoidnosti, naknadnoj pameti… A čini se da je dobar deo pomenutog čini i korpus motiva premijerne srpske mini-serije Porodica, koja je dočarala događaje neposredno pred i nakon hapšenja bivšeg srpskog i jugoslovenskog predsednika, Slobodana Miloševića. Narečeni Roršahov test, odnosno, Roršahova mrlja, značajan je putokaz kada se povede reč o prijemu i doživljaju onoga što je Porodica ponudila u svojih pet epizoda.

Čini se da je ova mini-serija, između ostalog, udarila tačno na okidač nove ture ideoloških i svetonazorskih sukoba, nadgornjavanja, disputa na širem društvenim, ali, što je mnogo važnije i gde je znatno burnije, na mikro-planovima, pri čemu svako od nas ko se aktivno seća tog perioda (i onoga što mu je prethodilo i ono što je ubrzo usledilo, a možda i dovela do ovoga danas i ovde) ponajpre na emotivnom, pa tek onda na spoznajnom, i znatno potom na filmofilmskom i estetskom nivou ima poriv da kaže o ovom svakako krajnje polemičkom TV proizvodu i uredničko-producentskom potezu i izboru. U svetlu toga, nekako i prirodno biva da je u drugi plan izgurana moguća rasprava o onome što Porodica, u režiji Bojana Vuletića, donosi i pruža na kinestetskom i zanatskom planu. A koji je, naravno, jednako relevantan, sve i da se medijski čini ne toliko intrigantnim i potentnim za rasprave na temu onoga što smo u udarnom terminu na Prvom programu Radio televizije Srbije (RTS) gledali u prethodnih pet večeri. Ako ćemo pošteno, upravo je to ono što je i najvažnije nakon što, a i to će se uskoro desiti, posustanu tabloidna dubljenja šupljeg dna ili rafalna razmena stavova sa neistomišljenicima po društvenim mrežama.

Scenarista i reditelj Bojan Vuletić, reditelj nagrađivanih filmova Vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem i Rekvijem za gospođu J., evidentno dolazi iz sfere savremenog evropskog arthaus filma i to je očigledno u petodelnoj Porodici u nekom opštem/okvirnom izrazu i autorskom pristupu, a posebno u segmentima priče koji se odvijaju u vili „Mir“ tokom tih prevratničkih par dana novije srpske istorije. Vuletićeva Porodica svakako najupečatljiviji utisak ostavlja upravo u tim svojim delovima, gde je primenjen taj suptilni pristup očito burnoj materiji, dosta nalik onome što srećemo u recentnim Sorentinovim filmovima, ali i kod Pabla Laraina u biopiku o Džeki Kenedi, i gde je naglasak na pipavom prikazu i građenju atmosfere koja se okvirno može pojasniti kao spoj ciljane zauzdanosti, pokušaja empatije i ponešto ironije spram glavnine teme. To je očigledno i u pojavnom, vizuelnom smislu, u snimateljskim zahvatima Aleksandra Ilića, ovde srećno urimovanih sa efektnim scenografskim rešenjima Zorane Petrov. U tom pogledu, premda je u određenim aspektima i upitan (na primer: u delovima prikaza striktno porodične dinamike Miloševićevih), taj deo Porodice ostavlja najsnažniji utisak i u njemu se najbrže i najlaše pokazuje Vuletićev autorski profil i rukopis.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

S druge strane, delovi koji se zbivaju u Vladi Srbije i ostalim toponimima u to vreme novopridošlih vlastodržaca, deluju kao varijante radijske drame, sa diskutabilnom odlukom da se posebno u usta premijera Đinđića stave „ikonične“ izjave koje su javno iskazivane ranije ili kasnije u intervjima i nastupima, što dovodi do toga gledalac stiče impresiju da je Đinđić svako malo i na radnom mestu držao govore viđene za znatno širi i šarenolikiji auditorijum nego što su to bili njegovi najbliži saradnici u tom trenutku. Kontrapunkt tome predstavljaju narativni delovi koji pred gledateljstvo donose priče o baki koja je izgubila malenog unuka na protestima ispred Miloševićeve vile, kao i onaj koji se tiče oca koji pokušava da izbavi svoju kćerku, tek uposlenu na poziciji služavke u rezidenciji Miloševićevih; ti delovi su jasno tu da potcrtaju asocijaciju na u međuvremenu zatureno naše kolektivno „ja“ iz te epohe, uopšte uzev. Uspeli su i delovi koji prate zbivanja u mikrokosmosu državne televizije, ponajpre kroz dramu mlade i sluđene novinarke u vrtlogu esnafskih i kastinskih previranja, mada stoji da je prilično upitna odlika da se ta TV stanica preimenuje u SRT, iako je posve jasno o kome i čemu je tu reč.

Sasvim očekivano, dosta je već bilo i dosta će polemika biti o glumačkim ostvarenjima u Porodici, gde je deo glumačkog ansambla možda i nužno krenuo put imitatorskog impresionizma, što je, inače, čest slučaj kada je posredi rekreacija iz epizoda tako znakovitih javnih ličnosti (što se ponajpre odnosi na tumače glavnih uloga – Borisa Isakovića i Mrijanu Karanović), dok je u drugim kutovima te dimenzije Porodice u pitanju krajnje diskutabilan izbor i domet (kao kod, na promer, Fehmiuovog viđenja lika Zorana Đinđića). Čini se da je na sigurnom tragu bio Gordan Kičić kao Bane Ivković, dok je najzreliju kreaciju pružio Milan Marić u svom prikazu (inače dubioznog) lika Čedomira Jovanovića, dok je mlada Jana Bjelica još jednom potvrdila svoju glumačku posebnost. Ukupno uzev, imajući u vidu dve stvari – prezasićenje ovdašnjim serijama koje manje ili više koketiraju sa kriminalističkim žanrom, te jasan sud o poraznim komšijskim poduhvatima na slične teme (blamantne i ništavne serijske radove o Aliji Izetbegoviću i Anti Gotovini – čime je Antun Vrdoljak, autor nekolicine istinski vrednih filmova, ovde problematizovao čitav svoj rediteljski i autorski opus) – ova i ovakva Porodica predstavlja dovoljno kvalitetan i osoben rad sa nepobitno važnim događajem u svom dramskom središtu, dovoljno uspeo i smislen, a značajna je već i na konto tog svog polemičkog potencijala.

Što se ličnih, čisto i refleksnih reakcija i prvih asocijacija na Miloševićevo doba i naše pojedinačne muke i živote tiče, to nam je – što nam je, valja nam živeti i sa tim bolom i nedorečenostima u srcima i umovima (kao i svim kasnijim). Istorija je beskrajna i mi se samo koprcamo u tom njenom varljivom interregnumu. Kao što je u uvodnom pasusu pominjani Džej Džej Džohanson otpevao u jednoj od svojih starijih pesama: „I guess I can remember every nightmare that I’ve had, but my only consolation is to go to sleep again…“ (Pretpostavljam da mogu da se setim svakog svog košmara, ali jedina mi je uteha da ponovo odem na počinak…).

Fotografije: Firefly Productions