Kritika TV serije „Damin gambit“: Zna li gambit šta je teskoba sazrevanja?

Negde je opšti doživljaj da je prilično teško napraviti uzbudljivu filmsku priču na neku od ovih tema: radio, cirkus, šah. A  što, naravno, nikako ne znači da nije bilo uspešnih filmskih dela i na neku od tih skliskih tema. Najposle, jedan od najuspešnijih filmova (doduše, dobrim delom i iz striktnijih filmskih razloga) u Srbiji pod sankcijama bio je triler Lovac na potezu (Knight Moves) sa Kristoferom Lamberom i Dajanom Lejn u vodećim ulogama. A novi kontraargument tvrdnji iz prve rečenice ovog uvodnog pasusa je i osetan uspeh i ushićenje mnogih onim što su videli u aktuelnoj Netfliksovoj seriji Damin gambit (The Queen’s Gambit).

Damin gambit je bez prethodne, a preterane pompe brzo ušao pod kožu mnogobrojnih serijofila, a da ta serija pritom nema očiglednije i direktnije veze sa ovim trenutkom, niti, sa druge strane, prenaglašava retro-šik kao jedan od udarnih joj aduta. Pritom, i priča i zaplet je, reklo bi se, svesno svedena na jednostavnu potku o mladoj devojci koja, uprkos neveselim životnim okolnostima, nekako vlastitim putem izrasta u punokrvnog šahovskog genija i to tokom američko-ruskog nadgornjavanja i na šahovskom planu sredinom prošlog veka. Ta svedenost je, sada je to sasvim jasno, bila neophodna kako bi serija kao celina prodisala u najpodesnijem dramaturškom vidu – u vidu priče koja je usredsređena na likove, odnosno, na njihov razvoj, tačnije, njihove evolucije u postavci šire sagledane egzistencijalne i društvene slike. I Damin gambit izvrsno funkcioniše na tom planu – glavna junakinja Bet je živopisna pojava uhvaćena u teškim okolnostima života napuštenog siročeta bez korena i poriva za ukorenjivanjem u društvu kojem očito ni nije previše stalo do asocijalne devojke oštrog jezika, uz to, zaljubljene u šah i sa sve evidentnijom sklonošću ka problemima zavisnosti.

Iza serije stoji Skot Frenk, prekaljeni holivudski scenarista par remek-dela ili odličnih filmova (Soderbergove Veoma opasne romanse, Uhvatite Šortija Berija Sonenfelda, Logana Džejmsa Mangolda – da pobrojimo barem one najkvalitetnije), i njegovo iskustvo se ovde jasno vidi već od prve epizode. Ono što je lako moglo skliznuti u ovih dana i godina iritantno sveprisutni krindž, ovde zapravo biva zrela priča koja na prvom mestu govori ipak o tegobnom putu upravo ka kakvoj-takvoj zrelosti. Tu je još i poslednjih godina gotovo pa neizostavni „ukras“ u vidu blaže društveno autističnog aspekta ličnosti glavnog lika, tj. one dimenzije koja genija tera putem u dobroj meri stereotipne autosabotaže. Na to se nadovezuje tipično anglosaksonsko-protestantski meritokratski svetonazor oličen u dva važna pojavna ruha – novim i novim pokušajima i nužnom srećnom ishodu koji junaku/junakinji sledi tek i ako uopšte zauzda, potisne ili barem uprizori vlastitu gordost, odnosno, ako u širem smislu pobedi vlastite slabosti i nedostatnosti, a sve to pobrojano je prisutno i očigledno i u Daminom gambitu.

U odbranu scenarista i kreatora ove serije, pa i reditelja, mora se istaći da je ovde u pitanju ekranizacija onovekovnog dela Voltera Tevisa, čiji su romani nadahnuli i filmske klasike The Hustler (1961), Čovek koji je pao na Zemlju (1976), Boja novca (1986), te vrlo je moguće da je ovako koncipiran lik u tom trenutku zapravo bio pripovedna i pripovedačka inovacija. To na stranu, Damin gambit je dovoljno zanimljiva priča koja, premda u dobroj meri deintelektualizuje šah, odnosno, oslobađa ga uobičajenog balasta hiperintelektualizacijske magle, ukazuje i na šah kao vid autoemancipacije, pri čemu je glavna junakinja postavljena kao osoba koja ide putem tih relaksiranijih slojeva društva vlastitim ritmom i nekom lično pronađenom stazom. Tu negde se krije i udarna kopča sa ovim našim vremenom sa neretko idealizovanim individualizmom po svaku cenu, uvek i svugde.

Pride, Damin gambit ima još podosta kvaliteta na svojoj strani – intrigantan ugao gledanja na višestruko pominjani šah, upečatljiv glavni lik, dizajn koji hitro u pamet zaziva serijski klasik Mad Men, izvrsno osmišljen i u delo sproveden lik Betine pomajke, koja levitira na talasu iskrenog tragizma i istovremeno melanholične žovijalnosti, dovoljno intelektualnog poštenja u prikazu ruske strane u docnijim epizodama, pa i sam gabarit od samo sedam jednosatnih epizoda… U krajnjem zbiru, ovo jeste odlično upakovan proizvod u čijem slučaju ni izrečene zamerke ne mogu u većoj meri da okrnje sveukupno povoljan opšti utisak. A nada da će se neko i, poželjno, u što doglednijoj budućnosti prihvatiti ozbiljne ekranizacije odličnog šahovskog i konspiracijskog trilera Osmica Ketrin Nevil neka tinja jednakim plamom do nekog skorog srećnog ishoda i na tom planu.

Fotografije: Netflix