Kritka novog domaćeg filma: Hiljadu brava, a samo jedan „Ključ“

Prva dva meseca 2022. donela su nam već dva domaća hita (Zlatni dečko i Leto kada sam naučila da letim) koja nastavljaju dobar trend uspostavljen tokom jeseni 2021. godine kada su Toma i Južni vetar: Ubrzanje osvojili bioskopske blagajne u Srbiji (i regionu). Na velika platna širom Srbije je nedavno stiglo još jedno domaće ostvarenje, „denbraunovski“ triler čija je ambicija bila da postane treći ovogodišnji srpski bioskopski hit u nizu.

Svečana premijera Ključa definitivno jeste bila upečatljiva (defile na crvenom tepihu ispred Kombank dvorane završen je prispećem producentkinje Milenije Perišić koja je pred publiku i novinare izašla iz kovčega iznetog iz pogrebnih kola), s tim da to nije bilo dovoljno da se film tokom prvog vikenda probije na vrh liste gledanosti. Ipak, četvrto mesto i 5.511 gledalac za prvi vikend zapravo i nije tako loš rezultat, posebno ako imamo u vidu domete ovog ostvarenja. Ključ, naime, ostavlja utisak velike zbrzanosti i više deluje kao nacrt za film nego kao do kraja promišljeno i zaokruženo filmsko delo. Moralo je to bolje.

Posezanje za komercijalno uspešnim američkim uzorima i modelima nije neka velika novina, Italijani su od kopiranja holivudskih hitova napravili veliki posao tokom 70-ih, i nisu u tome jedini. Preuzimanje i variranje potvrđeno uspešne formule ponekad čak može da rezultira veoma zanimljivim filmom, ali neretko bude recept za katastrofu.

Ključ je promovisan kao srpski odgovor na Da Vinčijev kod, što ovaj film u biti i jeste: u centru intrige je misterija sakrivena u drevnoj relikiviji, tu su tajna društva spemna da ubiju zarad svojih mračnih ciljeva, te odvažni junak rešen da pokvari planove. Sve je to u Ključu dato „na sprski način“, uz uplitanje despota Stefana Lazarevića, a sa željom da se priči udahne lokalna boja i napravi spona sa našom istorijom, što je sve legitimno i čak poželjno.

Scenario za film Ključ, koji su napisali Bojana Đoković i Miladin Ševarlić, pun je opštih mesta i pozajmica (što i ne mora da predstavlja neki preveliki problem imajući u vidu da ovde sve ostaje u okvirima žanra), samo što narativne kockice nisu uklopljene i poslagane kako treba, već nabacane bez reda i smisla. Prva polovina filma još i poseduje neku konzistentnost i radnja može da se prati bez većeg napora, da bi od polovine, a posebno u samoj zavšnici, sve otišlo do đavola.

No, vratimo se nekoliko koraka unazad…

O čemu se tačno radi u ovom filmu? Tajna organizacija katoličke crkve, predovđena zlim kardinalom (Džek Dimić) želi da se po svaku cenu dokopa svete vizantijske relikvije, simbola vrhunske moći, koja se nalazi skrivena u zaostavštini despota Stefana Lazarevića. Kardilnalu u tome pomaže prevejani kriminalac (Branimir Popović) i njegovi ljudi, među kojima su korumpirani srpski policajci (Rastko Janković, Lazar Đukić), pravoslavni vladika (Boris Komnenić) i „dama koja ubija“ (Isidora Građanin).

U epicentru ove smrtonosne intrige se zatiče Vera (Sonja Kolačarić), arheološkinja koja izučava vizantijsku prošlost i unuka jednog od čuvara (Mirko Vlahović) drevnog ključa koga svi žele da se dokopaju. Vera tokom jedne pijane noći sreće Nenada (Radivoje Raša Bukvić), misterioznog muškarca koji, ispostaviće se, ima vlastite zakulisne planove i koji postaje Verin zaštitinik i potencijalni ljubavnik.

Zvuči zanimljivo? Ključ je u teoriji mogao biti atraktivan i zabavan repertoarski triler, tim pre što su za to postojali potrebni elementi. U produkcionom pogledu ovo je ambiciozan film i ta ambicija se donekle i vidi na velikom platnu: snimalo se u centru Beograda, ali i na Zlatiboru i Durmitoru, u Italiji i Crnoj Gori, pa čak i u manastiru Manasija; u filmu ima i nekoliko automobilskih potera, te čestih obračuna vatrenim i hladnim oružjem.

Mladi direktor fotografije Aleksandar Jakonić (radio je na serijama Dug moru i Tajna vinove loze) trudi se da vizuelni segment filma bude što atraktivniji i u tome dobrim delom i uspeva. Nažalost, drugim aspektima nije posvećeno dovoljno pažnje. Ne znam gde je tačno izbio kurcšlus, ali Ključ ostavlja utisak velike zbrzanosti, kao da je svaki kadar sniman iz prvog puta, bez udubljivanja, kao da se jurila norma.

Reditelj Marko Sopić je poznat po sportskoj komediji Ekipa koja je pre nekoliko godina bila manji bioskopski hit i koja je predstavljala sasvim zadovoljavajući debi. Režija Ključa je znatno, znatno slabija, filmu nedostaje kompaktnosti i ubedljivosti, čemu doprinosi hektična montaža koja „cepka“ film i ne dozvoljava mu da „prodiše“. Filmski narativ jeste dinamičan i stalno se nešto dešava, što bi u načelu trebalo da bude veliki plus za jedan mistični triler, ali sve se tako zbrzano odvija da to Ključ lišava bilo kakve napetosti.

Na primer… Scena u kojoj biva ubijena Ana, devojka Verinog dede i džez pevačica međunarodne reputacije (glumi je Tijana Sretković, članica grupe Neverne bebe), poseduje odličan potencijal. Vera na Anin poziv dolazi u jedan beogradski klub i čeka da se njen koncert završi kako bi sa njom razgovarala. I šta se onda dešava? Ana usred pesme, bez nekog vidnog razloga, napušta galeriju na kojoj je nastupala, te žuri do garderobe u kojoj je čeka ubica. Vera kreće za njom i ulazi u garderobu, ne primetivši da je ubica iza paravana i da drži nesrećnu pevačicu u svom smrtonosnom zagrljaju, a onda napušta klub nesvesna Aninog tužnog kraja.

Na papriru, ovo je par excellence trilerska postavka: u praksi tek kroki i pretrčavanje. Sličnih primera ima još sijaset, a posebno su iritantne mikro scene od desetak sekundi u kojima se pojavljuje novinarka Natalija (glumi je Jelica Kovačević), lik koji je potpuno nepotreban za priču i koji je u konačnici tu samo da bi povećao broj smrti u filmu (što je sasvim u redu – s tim da onda te scene treba da budu razrađenije i napetije, a ne da se svedu na puko štikliranje).

Imajući navedeno u vidu, glumci baš i nemaju previše mogućnosti da pokažu šta mogu. Sonju Kolačarić i Rašu Bukvića smo gledali u mnogo boljim izdanjima, dok u Ključu deluju prilično zbunjeno i nesnađeno. Dimić se očigledno dobro zabavio na snimanju i uneo prilično energije u lik dijaboličnog italijanskog kardinala, mada ga u filmu definitivno nema onoliko koliko bi trebalo. Popović i Vlahović poseduju tu tromost u glumi koja usporava radnju – što je u ovom konkretnom slučaju zapravo i dobro. Janković glumi bez zadrške što njegovog „prljavog“ inspektora gura u pravcu karikature, sa protivtežom u Đukiću koji, kao i u Ekipi, postiže prvavu meru.

Niz dobrih glumaca je protraćen u ulogama koje priči donose veoma malo (Ljubomir Bandović) ili nimalo (Milica Stefanović), dok Mladen Sovilj ima kameo koji ostavlja utisak improvizacije smišljene i realizovane za manje od pola sata. Mlada Isidora Građanin se pojavljuje u poslednjoj trećini filma tumačeći lik lažne iskušenice koja u Manasiji sprema klopku za Veru i Nenada i usput truje nezgodne svedoke.

Najveći problemi Ključa se nalaze upravo u toj poslednjoj trećini, kada priča potpuno gubi usredsređenost i kada postaje nemoguće pohvatati narativne konce. Važni likovi volšebno nestaju iz filma, a utisak nedovršenosti i nedorečenosti je sveprožimajući. Priprema terena za nastavak? Možda, s tim da je meni taj postupak bio gledalački veoma frustrirajuć.

Od početka je jasno da je ključ iz naslova mekgafin, ali čak i u tom slučaju je potrebno da postoji neka jasna poenta i objašnjenje koje opravdava sve ono što smo u filmu do tog trentuka videli. U Ključu ta poenta izmiče, pa konfuzni, antiklimatični kraj samo dodatno narušava utisak. Uz više pažnje i takta, ovo je mogao da bude sasvim upotrebljiv repertoarski triler, potrebni elementi su bili tu, ali smo na kraju ipak ostali ispred zaključanih vrata.

Fotografije: Filmstar/Promo