Krv na sunce!: Kritika TV mini-serije „Drakula“
U jednoj jedinoj rečenici – oni koji su željno i nestrpljivo iščekivali novog televizijskog Drakulu, u tri jednoiposatne epizode i u autorskom viđenju sada već čuvenog i pouzdanog kreativnog dvojca Mark Getis-Stiven Mofat, mogu da odahnu i da u krajnjem zbiru priznaju da je vredelo čekati i da je sveukupan sud nedvosmisleno pozitivan. Što, naravno, ne znači da je ovogodišnji remiks Drakule delo bez manjkavosti i barem malo upitnih autorskih rešenja i odluka.
Nakon što su pre nekoliko godina izvanredno nadahnuto i znalački preuredili, osvežili i u stvari odvažno dekonstruisali Dojlovog Šerloka, prenevši ga ne samo u pukopojavnom i vizuelnom smislu u 21. vek, Getis i Mofat su sada pokazali da je to i dalje moguće izvesti i u slučaju Stokerovog Drakule, koji je možda i potrošeniji lik i izraubovanije opšte mesto u popularnoj kulturi skorije prošlosti i današnjice nego što je to voljeni ekscentrični detektiv. Očekivao se odrešitiji pristup kanonu i Stokerovoj priči o nemrtvom transilvanijskom grofu neutaživo žednom krvi nevinih i što nevinijih, i to se uglavnom i dobilo u ovoj novoj ekranizaciji. Osnovne postavke, kao i dobro znani likovi su sasvim zdravorazumski zadržani, ali je priča kao celina prošla kroz evidentan i evidentno ambiciozan remont. I, naravno, dobro je što tako.
Novi Drakula je koncipiran kao trodelna serija, i u narativnom i dramaturškom smislu je odmereno i pažljivo razglobljen u tri celine, s tim da prve dve pokrivaju dobro znane događaje (središnja, na brodu, ostavlja najcelovitiji i najjači utisak), dok se završna trećina bavi zgodama Drakule u savremenoj Britaniji. Srećom, autori su se uzdržali od maltretiranja gledateljstva bavljenjem pitanjima i posledicama do-zla-Boga-dosadnog Bregzita. I, sasvim prirodno, ta treća epizoda i jeste najbliža onome što su Getis i Mofat uradili sa Šerlokom, odnosno, u nekom širem smislu gledano, ta završna trećina u priličnoj meri koincidira i sa onim što se možda i na globalnom planu doživljava kao poželjan i provereno efektan britanski televizijski izraz današnjice (tu epizodu je režirao prekaljeno-pouzdani Pol Mekgigan, te je tu zaista teško naći neku ozbiljniju falinku). Dobra vest je da u ovom viđenju Drakula nije dobio poznate i pomalo agresivne ukrase i vizuelne „poštapalice“ znane iz pominjanog Šerloka, čime su autori pokazali dovoljno samosvesti kada su u pitanju uvek nezgodan a tako zgodan manirizam, koji, ako ćemo iskreno, svako malo isplivava na površinu u radovima upravo najuposlenijih televizijskih autora danas.
A kada je upravo o povodima za opravdanije i utemeljenije zamerke reč, to se ponajpre može odnositi na izvestan prazan hod unutar nerezonski dugih dijaloških razmena i nadgornjavanja, koji su tu jedino da se dobije na sveukupnoj minutaži, a što dovodi do narušavanja prirodnog ritma priče. S druge strane, osavremenjavanje Drakule, kao dugo već vremešne i klonule ikonične pop-kulturne zvezde u više medija i grana umetnosti u ovih par stotina godina, najbolje se primilo na planu vešto primenjenog ovovekovnog humora na tkivo te drevne priče i polazne građe, što čini da novi Drakula dobija na dodatnom šarmu i lako komunicira sa sadašnjom publikom. Sve to, gle čuda, ne bi bilo izvedeno na tako učinkovitom nivou da nije odlične glume udarnog dela glumačkog ansambla; međutim, premda je sasvim jasno da je Klaes Bang (prošle godine zasluženo u zvezde kovan na račun role u filmu Trg/The Square) pokazao da je odličan i inteligentan odabir za tumača naslovne uloge, ova serija je ipak na prvom mestu dokaz ogromnog glumačkog dara i potencijala zaista široke lepeze Doli Vels u ulozi borbene i očaravajuće cinične sestre Agate.
BBC i Netflix već u pola glasa sugerišu da će biti nastavka, ali sve i da se priča o ovom dovoljno uspelom i opravdanom remiksu zaustavi na ove postojeće tri epizode, niko nema povoda za tugu i rezignaciju. Iako se nebo nije srušilo, iako smo zapravo dobili dobar i sasvim upotrebljiv televizijski rad a ne prevratničko remek-delo u ovoj zlatnoj i nekako sve zlatnijoj i postojanijoj eri igranih TV serija, Drakula Getisa i Mofata jeste nešto što se bez mnogo premišljanja da i može preporučiti i što svakako predstavlja dovoljno jak mamac čak i za one koji nešto ne mirišu i ne ljube horor ovog ili bilo kog drugog tipa ili podtipa.
Fotografije: BBC/Netflix
