Gledao sam novi hit film „Miki 17“ u kom Robert Patinson ima ime kao autoprevoznik iz Vranja, i to je najmanje čudna stvar vezana za ovo ostvarenje
Novi film reditelja „Parazita“, Bong Joon-hoa, „Miki 17“ je u domaćim bioskopima.
Prvo reč, dve, o klikbejtu iz naslova…
Reditelj Bong Joon Ho je oduvek poznat po originalnim i drugačijim vizijama, i pre „Parazita“ koji, ispostaviće se, postati njegov najgledaniji hit film. Mnoge od tih vizija je rešio da ponovi i u svom novom filmu „Miki 17“, ali je zato rešio da nam predstavi i 17 različitih verzija jednog lika kog je tumačio Robert Patinson.
Povezani članci
U bliskoj budućnosti Patinson je glumio kloniranu verziju sebe, ali ovo 17 je nekako moralo da podseti, barem nas iz Srbije na 017 i pozivni za Vranje, pa bi u kombinaciji sa imenom, odnosno nadimkom koji je proširen na ovim prostorima, bio savršen spoj za autobuskog prevoznika koji iz grada na jugu Srbije prevozi uzduž i popreko širom zemlje.
Međutim, iako vas je nasmejalo samo ime ovog filma, ali i lika, to je tek početak bizarnostima, satiri, crnom humoru i drugim čudima koji nam nudi ovaj scenario.
A kakav je film „Miki 17“?
Miki 17 nam se obraća odmah na početku i objašnjava nam kako je došao do toga da postane 17. verzija sebe. U klasičnoj situaciji bežanja od duga i zelenaša, on i njegov prijatelj (Stiven Jeon) rešili su da pobegnu van planete, zajedno sa ekspedicijom koju organzuje političar Kenet Maršal (Mark Rafalo) koji vodi narod na novu planetu, a Miki je deo misije u kojoj je potrošni član koji svaki put nakon što bi umro, a umire jer se na njemu isprobavaju lekovi, oružija i osvajaju nove teritorije, ponovo bi se isprintao poput papira iz čudesne mašine koja je naravno zabranjena na zemlji.
Miki upoznaju svoju dragu (Naomi Ake) sa kojom lepo živi, iako i dalje nije fan smrti i nije navikao, sve dok u ekspediciji na planeti koju imaju plan da nastane nakon nesreće ostane živ, a mašina isprinta Mikija 18, zbog čega će se dići sva moguća frka. Naravno u međuvremenu, raskrinkaće se i svi mogući planovi koje predvodnik Maršal i supruga mu (Toni Kolet) imaju, a čije je poruka i kritika nedvosmisleno uperena u novu američku adminsitraciju i Trampa.
Ovo je Bongov prvi film nakon što je uzeo nekoliko Oskara sa „Parazitom“, što bi značilo da je dobio blanko-ček da radi šta mu je volja i kako mu se hoće. I to se na neki način u filmu „Miki 17“ vidi. Problem nastaje što u masi ideja koju je reditelj zamislio, kao i količini žanrova koje je želeo da žonglira ispred nas, poprilično se zaigrao. Pa tako, dok u prvoj polovini uspeva da bude crno – humorna satira koja se bavi individuom u modernom kapitalističkom sistemu gde se pojedinac bukvalno koristi kao potrošna roba, film nam naslućuje da bi mogao do visina „Parazita“.
Međutim, u drugoj polovini, film kao da ostavlja sve svoje pametne ideje po strani i želi da se obrati popcorn publici koja je tu zbog dobre zabave i počinje da liči na 80’s akcioni film sa simpatičnim čudovištima poput Gremlina ili Evoksa, i sve pumpa do finala koji više liči na Marvel spektakl a ne na film reditelja koji je osvojio Zlantu palmu. Što naravno ne mora da nužno bude loše, ali na kraju krajeva, u ovom slučaju deluje pomalo pretrpano i previše.
S obzirom na ideje klasne razlike, ali i veganske u kom su sva živa bića jednaka i zaslužuju život, poznavaoci Bongove filmografije imaće po koji deja vu, jer nam je sve to na nešto malo drugačije načine već prezentovao u filmovima „Snowpiercer“ i „Okja“. Kao da je želeo da nam kaže – „Znate, ja sam probao sa karijerom na zapadu, ali vas nije bilo briga, pa sam se vratio u Koreju i odatle osvojio sve nagrade. Sad sam opet u Holivudu, al ajde da vam prezentujem opet ono što prošli put niste hteli da gledate“.
Bong se pozabavio večnom temom koja se ogleda i u ovom filmu više puta postavljenom pitanju – Kako je to umreti? Naravno, na ovo pitanje niko nema odgovor, pa se tako ni reditelj nije mnogo bavio samim odgovorom, koliko time koliko smrt ostavlja utisak na one koji ostaju živi i kako se oni nose sa tim i da li bi mogli da jednom prevare to konačno zatvaranje očiju i odlazak u večni san.
Jedna od najvećih pobeda filma je svakako uloga Roberta Patinsona. On već godinima unazad pažljivo bira gde i kad će da se pojavi, a njegovi filmovi gotovo uvek imaju kultno fan sledbeništvo. Međutim, u prethodnim godinama se pokazao u mračnijim pričama i scenarijama, dok će ovde moći mnogi da uživaju u njegovom komičarskom talentu.
Obratite pažnju na njegov akcenat i glas, gde je kako je rekao, probao da oda poštovanje ni manje ni više nego Stivu Bušemiju.
Sa druge strane, Mark Rafalo je u toj svojoj komičarskoj ulozi preterao. Parafrazom rečenice iz filma Tropic Thunder – „You never go full Tramp“. Kako je film odmicao, Rafalo je i govorom i likom sve više počeo da podseća na Trampa što zaista nije bilo potrebno jer smo već u prvim minutima shvatili koga njegov lik predstavlja. Kako se film odmotavao, imitacija je sve više i više smetala i bila sve više jeftinija. Rafalo je bio sjajan u filmu „Poor things“ gde je isto igrao po žiletu preterivanja radi komedije, i uspeo da ne padne, ali zaista ne bih voleo da mu to postane manir i da nastavi da igra u komedijama ovakve preterane likove.
Na kraju, „Miki 17“ donosi dobru zabavu, pogotovo za one koji vole SF filmove o nekim drugim svetovima, Međutim zbog svog potenicijala koji je scenario, likovi, i prva polovina film nosila sa sobom, ostaje osećaj da je moglo i bolje i veće od onoga što smo na kraju dobili.
Povezani članci
