Milčo Mančevski za City: 30 godina filma “Pre Kiše” planiram da obeležim na crnoj listi makedonskih kulturno-političkih vlasti

Flm “Kajmak” kultnog makedonskog reditelja Milča Mančevskog je nakon premijere na ovogodišnjem Festu konačno u bioskopima.

Mančevski je omiljeni lik ovdašnjih filmofila, i vrlo rado viđen gost, tako da smo morali da ga propitamo o svemu, kako i o novom filmu, tako i o njegovom najpoznatijem, “Pre kiše” koji će sledeće godine imati važan jubilej.

Pozdrav, i za početak, da li možete da otkrijete nama koji nismo gledali film, zašto baš Kajmak u naslovu i da li ima neku veću vezu ovo popularno balkansko jelo sa ponašanjem ljudi sa ovih prostorima?

Ja uživam u punokrvnom seljačkom kajmaku, išla mi je voda na usta dok sam pisao scenario. U naslovu je kajmak kao jelo koje volimo, ali i kajmak kao najbolje od nečega – kajmak na kafi, ili neko je obrao kajmak. „Kajmak“ je film o ljudima koji se trude da uberu kajmak života, da dožive ono što je najinteresantnije, da imaju nešto najbolje, da žive punim plućima. Često se naši najbolji planovi osujete, pa tako je i sa našim glavnim junacima. Izjalovljeni kajmak, dramaturški (smeh).

U najavama za film možemo da pročitamo da je ovo „bezobrazan“ film, pa šta danas, u 2023. može sve da bude bezobrazno, s obzirom da se neki tabui ruše i menjaju, dok se neki novi stvaraju i prave?

Tabui su tu da bi se rušili. Oni su rezultat potrebe za represijom, najčešće nepotrebne potrebe za represijom. Puno tabua su rezultat bitke protiv slobode. Neograničena sloboda nije moguća, ali ima puno toga što se nepotrebno zabranjuje. Sloboda je verovatno najvažnija stvar na svetu, s tim što ona treba da ide ruku pod ruku sa etičkom odgovornošću – moramo da sami postavimo sopstvene granice koje se tiču odnosa prema bližnjem. Bližnjeg treba voleti. U pravu ste, malo je toga što je danas bezobrazno, i jedina stvar koja je bezobrazna u „Kajmak”-u je to što zavirimo iza zavese pristojnih građanskih porodica iz komšiluka. Često oni koji drže lekcije drugima najlicemernije krše tabue kod kuće. Licemerje. Eto, o tome je film. I mislim da je više zabavan i poučan nego što je bezobrazan.

U filmu su u centru priče ljubavni trouglovi. Koliko danas mogu priče o ljubavi, zaljubljivanju, varanju da budu zastupljeni u „ozbiljnim“ filmovima? Da li je ljubav ozbiljna tema?

Najozbiljnija. Žao mi je što je često jeftino eksploatisana. Holivud (ali i ne samo Holivud) plasira jeftine romantične limunade i malo je poštenih filmova koji ozbiljno obrađuju kompleksnost koja ide uz ljubav: slepa strast, tiha ljubomora, nesigurnost, dvosmislenost, kontradiktorne emocije, kompromisi, kalkulacije i mahinacije, lojalnost, samodestruktivno ponašanje… Malo je već dosadno gledati filmove koji lažu o jednoj od najvažnijih stvari u životu. To me je provociralo da počnem da razmišljam o filmu koji bi poštenije pričao o najsloženijim ljudskim odnosima. Radeći na tome, humor se sam nametnuo, kao da je priča htela da bude i smešna i zabavna, a ne samo kompleksna i tužna. Tako smo dobili ovaj naš „Kajmak“. Ja u principu pustim da me priča vodi, ne silujem je, ja sam samo oluk kroz koji ona prolazi, zabavljam se pričajući je najpre prijateljima, dok ne preraste u scenario.

Koliko moderni Beograd može danas da razume moderno Skoplje? Koje probleme a koje vrline i dalje delimo?

Čini mi se da su neke stvari veoma slične, ali neke se baš razlikuju. Nisam siguran kakvi su problemi u Beogradu, ali bazični kvalitet života u Skoplju je deformisan zbog urbane korupcije i to je šteta. Urbana mafija betonizuje čitav grad, ali najviše centar grada. Siluju se svi civilizacijski standardi koji se odnose na gustinu naseljenosti, na zelenilo, na sunce i čist vazduh, na parking, na broj vrtića i škola, čak i na pristup zgradama u slučaju požara… Skoplje je postalo jedna vertikalna favela u kojoj se nezdravo živi – poslednjih nekoliko godina je najzagađeniji grad na svetu, zagađeniji od Kalkute, Bombaja ili Lagosa. Sve ovo iz pohlepe – jer je kvadratni metar nesrazmerno skup u Skoplju i urbanistička mafija nemilice potkupljuje opštinske i gradske političare i sopstvenike starih kuća. Ja sam o tome govori još pre skoro 30 godina, kad je to krenulo od tadašnjeg gradonačelnika opštine Centar. Šteta. Skoplje nije nikad bio neki prelepi grad, ali bazični kvalitet života je danas gori nego ranije.

Koliko pratite šta se dešava na filmskoj regionalnoj sceni? Koje filmove ili autore novije ste upamtili?

Ne pratim previše. U principu ne gledam dovoljno filmova – i to ne samo filmova iz regiona – da bih mogao da procenjujem generalni trend ili nove autore. Ali mogu da vam pričam do sutra o košarkašima iz regiona koji igraju u NBA.

Sledeće godine je trideseti rođendan filma “Pre Kiše“. Kako planiarate da obeležite jubilej, i kako danas gledate i volite da se sećate tog perioda dok ste snimali, a kasnije i putovali po svetu sa tim filmom?

Planiram da ga obeležim na crnoj listi makedonskih kulturno-političkih vlasti (smeh). Kulturnjaci koji su se dočepali vlasti u makedonskoj filmskoj industriji pomoću partije, tate ili korupcije haraju, pa im ljubomora ne dozvoljava da obeleže niti ovaj jubilej, a niti da omoguće snimanje novih dela. Rado se sećam tog perioda kad je krenuo „Pre kiše“ – život mi se odjednom promenio kao da me voz udario. Trebalo mi je puno vremena da povratim ravnotežu. Uživao sam tome što je moja umetnost odjednom nešto značila ljudima, u tome da istražuju detalje u filmu, najviše u tome da im je film dotakao srce – i to u najrazličitijim delovima sveta. Uživao sam u upoznavanju novih ljudi, otkrivanju novih situacija, u putovanjima, u upoznavanju predsednika ili holivudskih zvezda ili popa na pijaci… U jednom sam se trenutku umorio. Povukao sam se, otkazao najatraktivnije festivale i razgovore sa Holivudom. Ali moram da priznam da danas više uživam u svemu tome – valjda zato što umem da kažem „ne“ kad me nešto ne zanima, zato što sam naučio da nije moja dužnost da ostvarujem tuđa očekivanja, nezavisno od toga šta su nas učili kao deca. Obeležiću ga uživanjem u stvaranju nove umetnosti – bez obzira dali je to film, fotografija, pisanje ili tajni performans art – i u druženju sa dobrim ljudima.

Koliko je teško autoru kasnije kroz karijeru kad ga stalno vraćaju na njegov prvi film?

Meni to ne smeta jer sam ga ja lično prevazišao. Trebalo mi je malo vremena da izađem ispod njega. Raduje me što ima ljudi koji svaki moj novi film gledaju kao novi, različiti film – i tako treba. Postoje i ljudi koji sve što uradim upoređuju sa „Pre kiše“. Oni time gube, zato što je svaki film različit i neki od mojih kasnijih filmova su bolji od „Pre kiše“, iako je on najuspešniji.

Za kraj, u otkrivanjima nekih manje poznatih bendova osamdesetih, naleteo sam na bend Bastion i podatak da ste i vi sarađivali sa njima, kroz pisanje tekstova. Pa kako se sećate te saradnje i tog perioda?

Bili smo bezobrazni i bili smo u pravu. Bastion je bio mala kreativna atomska eksplozija – nekoliko izuzetno talentovanih ljudi – Kiril, Ana, Kučkar – koji su veoma brzo uradili nešto odlično i nešto što traje. Snimili smo i izmiksali čitav album za samo 19 sati.