„Moon Knight” – između superheroja i psihoterapije

Kakve veze imaju superheroji, egipatski bogovi i disocijativni poremećaj ličnosti? U seriji Moon Knight, najnovijoj iz Marvelovog stripsko-filmsko-serijskog univerzuma, ove naizgled nespojive stvari sastavni su deo i može se reći zamajac jedne veoma zanimljive priče.

Ukoliko ste ikad gledali neki superherojski film ili seriju, ili čitali strip sa ovom tematikom, znate da je takozvano poreklo junaka (origin story) uglavnom neraskidivo povezano sa nekom vrstom traume ili tragičnog događaja. Najčešće su u pitanju smrt roditelja ili nekog drugog člana porodice, stradanje naroda ili možda neki greh iz prošlosti, odnosno greška koju glavni junak želi da ispravi i zbog koje mora da promeni svoje ponašanje.

U slučaju ove serije, a da vam ne otkrivamo baš sve, takođe postoji trauma za koju se glavni lik oseća odgovornim, ali njegova reakcija na to razlikuje se od mnogih drugih heroja i zapravo zalazi u domen mentalnih poremećaja i psihoterapije. Pitate se kako onda može da bude govora o bilo kakvom superheroju? Ostaje upitno koliko je heroj, a koliko antiheroj, ali moći definitivno ima. Ali, da krenemo redom.

O čemu se tu zapravo radi? Pratimo Stivena Najta, radnika u muzeju koji ima poremećaj sna, a kome kreću da se dešavaju čudne stvari – zaspi na jednom mestu i probudi se na drugom do koga ne zna kako je došao, snovi mu deluju sve živahnije i realnije, a počinje da čuje i neobičan glas koji se obraća njemu, ali ga zove drugim imenom – Mark Spektor.

Potom pratimo Marka Spektora, bivšeg plaćenika koji je probao da odbrani grupu nevinih arheologa na egipatskoj iskopini od svog pobesnelog kolege, ali je zauzvrat dobio metak. Umesto da premine na licu mesta, čuo je glas egipatskog boga Konšua, koji mu je ponudio da bude njegov avatar, zaštitnik noćnih putnika, koji deli pravdu.

A kakva je veza između Stivena Najta i Marka Spektora? Verovatno ste već shvatili, a ukoliko niste, sve će vam se samo kazati u petoj epizodi, koja donosi odgovore na brojne dileme. Za razliku od Marvelovih filmova, ovde se nije išlo tipičnim putem prepunim akcije, kompjuterskih efekata i grandioznih sekvenci, već je pristup serijski i zahteva od vas strpljenje i fokusiranje na detalje.

Gorepomenuti aspekt psihoterapije odnosi se na trenutak kada glavni lik, a i mi sa njim, posumnjamo u to šta je sve istina, a šta je plod njegove mašte koja mora da izmišlja paralelne svetove i situacije kako bi se izborila sa onom stvarnom, neželjenom. Možda je ovaj aspekt mogao da bude obrađen i detaljnije, ali to bi onda bila jedna žanrovski potpuno drugačija serija, koja je i u postojećem obliku iznenadila mnoge koji su samo očekivali opasnog junaka u obračunu sa negativcima. Skretanje pažnje na mentalno zdravlje je važno makar i na ovaj način i sve što može da razbije stigmu pričanja o tome dobrodošlo je.

Za koga je onda tačno pravljena ova serija? Ukoliko volite superherojsku akciju i zanima vas samo da se isključite na neko vreme, gledate lepe kostime i zaboravite na sve ostalo, nećete biti baš potpuno zadovoljni. Ukoliko želite duboku, ozbiljnu psihološku analizu lika sa ozbiljnim psihičkim poremećajem i potpunu realnost bez upliva fantastičnog, ni vi nećete biti potpuno zadovoljni. Ali, ukoliko ste otvoreni za jednu kreativnu priču i kombinaciju žanrova koja donosi odličnu glumu i dobru atmosferu, bićete prezadovoljni.

Naravno, ne smemo propustiti da istaknemo Oskara Ajzaka koji glumi fenomenalno i drži pažnju gledalaca tokom svake sekunde na ekranu. Ostaje pitanje da li će dobiti više nego zasluženu nominaciju za Emija, jer još uvek nije jasno da li je u pitanju mini-serija koja neće dobiti nastavak, ili samo prva sezona priče koju Marvel želi dalje da produbi. Završetak je razrešio goruća pitanja, ali ostavio i otvoren prostor za nastavak radnje i eventualno povezivanje sa drugim likovima.

Naslovna fotografija: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia