Ognjen Obradović: Svaka dovršenost je trenutna i prinudna

Sa mladim piscem, scenaristom i dramaturgom Ognjenom Obradovićem razgovarali smo o njegovoj novoj zbirci poezije pod nazivom Uslovi korišćenja, potrošačkom društvu i robovanju brendovima, te o tome kako kopirajting i poezija mogu biti vrlo zanimljiv, iako neočekivan spoj.

Budući da je direktan povod za naš razgovor tvoja nova zbirka poezije pod nazivom Uslovi korišćenja, koja je nedavno izašla u izdanju nove izdavačke kuće Raštan izdavaštvo, otkrij nam odakle ljubav prema poeziji. Da li si ti pronašao nju ili je ona tebe?

Počeo sam da pišem poeziju u srednjoj školi i bilo je to direktno vezano za spoznavanje sopstvene smrtnosti. Ne bih da budem neprilično mračan, ali sećam se da su prve pesme nastale baš iz te zapitanosti, a onda sam polako u poeziji tragao za prostorom za svoje pubertetske i druge preokupacije. Mnogo mi je značilo što sam imao sjajnu profesorku književnosti Gordanu Danilović, kao i književni festival Na pola puta, koji je čitanju i pisanju dao ljudska lica.

Kako je došlo do saradnje sa Raštan izdavaštvom i kako je tekao sam proces nastanka ove zbirke?

Prvi impuls za nastanak zbirke bio je jedan višemedijski rad pod nazivom Ništa se više ne dešava, koji sam u periodu 2019–2020. osmišljavao i izlagao sa umetnicom i profesorkom na FPU Oliverom Batajić Sretenović. Ukratko, Olivera i ja smo, između ostalog, izložili poeziju na pokvarenim mobilnim telefonima u želji da tematski i formalno istražimo uticaj digitalnog konteksta i tačke ukrštanja poezije, digitalnih medija i primenjenih umetnosti. Neke od pesama koje sam pisao za tu izložbu postale su deo zbirke (ciklus telefoni), a na njega su se onda nadovezale i tematske celine koje se bave srodnim temama poput marketinga, mode i sl.
Do saradnje sa Raštanom došlo je preko urednika Srđana Gagića, s kojim sam radio na rukopisu. U ovom slučaju taj rad je zaista podrazumevao proces aktivnog bavljenja budućom knjigom jer je Srđan urednik koji pametno i strpljivo promišlja svaku reč, zarez i belinu. Uz njega, Raštan tim čini još dvoje mladih, ali iskusnih urednika i pesnika – Marija Dragnić i Ognjen Aksentijević. Čast mi je, i to kažem iskreno a ne kurtoazno, što je moja knjiga otvorila jednu od edicija ove izdavačke kuće.

Kao mlad i vrlo uspešan dramaturg, pored pisanja poezije, baviš se i pisanjem scenarija, drama, reklama… Da li se i na koji način te različite forme i stilovi prepliću i u stvaranju čega najviše uživaš?

Nekad su ta preklapanja očigledna, pa čak i bukvalna. Recimo, u Uslovima korišćenja jedna pesma koja se zove Andadasi, a sa kolegom Gvozdenom Đurićem radim na istoimenom filmu, koji se, kao i pesma, osvrće ka vremenu VHS kaseta, odrastanja i uskraćenosti. Osim tih tematsko-motivskih preplitanja, dolazi i do nekih jezičkih sudara i ukrštanja. Dok pišem doktorat, moram da obuzdavam svoju pesničku sklonost ka metaforama i stilskom brušenju jer bi to verovatno podrazumevalo da pišem jednu rečenicu dnevno.

U svojoj novoj zbirci govoriš o rastrzanosti i otuđenosti savremenog čoveka, te potrošačkom društvu, pokazujući nam da smo svi, bar u izvesnoj meri, žrtve konzumerizma i robovi brendova… Kako si došao na ideju da progovoriš baš o tim temama i koliko ti je važno da umetnost koju stvaraš ima angažovani karakter?

Teško je ispetljati svoj identitet iz neoliberalne mreže koju su ispleli mediji i tržište. Taj kontekst utiče na naše samodefinisanje i samovrednovanje, ali je i neizostavan deo u razumevanju društvenih nepravdi. Ovi odgovori, pa i pesme o kojima govorimo, otkucani su na računaru čiji se hardver sastoji od sirovina koje su najverovatnije iskopali radnici i radnice, neki od njih i deca, u zastrašujućim i satirućim rudnicima negde daleko od nas, u slepim mrljama savremenog sveta. Valjda je to i odgovor na pitanje o angažovanosti: teško mi je da mislim o sebi izvan konteksta u kom živim.

U zbirci Uslovi korišćenja dosta se služiš advertajzerskim jezikom, citatima iz reklama, poznatim sloganima, kao u pesmama To je moja šauma, Jastuk kontur, L’occitane… Na koji način ti kopirajtersko iskustvo pomaže u pisanju poezije?

Iskustvo rada u marketingu je prilično važno za nastanak ove zbirke. U jednom sloju ono se ogleda u direktnom tematizovanju sveta reklama i brendova, zatim u pomenutom citiranju slogana i u čestom, ironijskom korišćenju „advertajzerskog” žargona. U nekim pesmama ovi odjeci su indirektni i prepoznaju se na nivou motiva i leksike.

Pored nesvakidašnjih motiva i naslova, tvoje pesme krasi i poseban ritam. Da li je on posledica detaljnog promišljanja ili rezultat trenutne inspiracije i kako znaš da je pesma gotova?

I jedno i drugo. Prvi impuls za pisanje je spontaniji i zasniva se na uzbuđenju i igri. Nakon toga sledi promišljanje i doterivanje, rastavljanje i ponovno sastavljanje pesme. Neke pesme napišem lako i usputno kao spisak za kupovinu; druge mi dugo opterećuju memoriju poput neposlatih poruka. Nikada nisam siguran da je pesma gotova, svaka dovršenost se ispostavi kao trenutna i prinudna. Pitanje je vremena kada ću posumnjati u neku pesmu koja mi se do juče činila završenom.

Osim uživanja u tvojoj poeziji, na koji način još možemo pratiti tvoj umetnički rad – u pozorištu, na filmu…?

Trenutno se, zapravo, najviše bavim doktoratom, u kom pokušavam da raslojim međuzavisnost pozorišta i društvene stvarnosti na primeru Jugoslovenskog dramskog pozorišta u vreme raspada Jugoslavije. Na vidiku su i dva dugometražna filma koja su u različitim fazama razvoja dobila podršku Filmskog centra Srbije. Jedan je pomenuti Andadasi, a drugi, izvesniji i bliži realizaciji je film Saučesnici, nastao po mom diplomskom scenariju.

Za kraj, otkrij nam šta čitaš ovih dana i preporuči nam šta da gledamo/slušamo/čitamo ovog proleća.

U svetlu društvenih i etičkih pitanja koja smo načeli u prethodnom delu razgovora preporučujem sjajnu knjigu Stenlija Koena – Stanje poricanja: znati za zlodela i patnje. Uživao sam u poetičnoj drami Granatiranje Dina Pešuta i svedenoj i pametnoj predstavi Amsterdam u Atelju 212. Od filmova koje sam gledao u poslednje vreme Drive My Car je najviše moja (i čehovljevska) šoljica čaja.

I još…

Ognjen Obradović rođen je 1992. godine u Užicu. Završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a pored poezije piše i drame i scenarija. U Beogradskom dramskom pozorištu 2013. godine izvedena je njegova drama Nedelja: juče, danas, sutra, a na Radio Beogradu emitovane su drame Put u Lisabon (2015) i Da mi je da spustim ovu suzu (2016). Drama Hajka na vuka uvrštena je u uži izbor na konkursu Sterijinog pozorja (2015).

Za svoju prvu knjigu Oticanja Ognjen je 2016. nagrađen priznanjem Mladi Dis, a njegovi sugrađani u Užicu posebno su ponosni na činjenicu da se na sceni Narodnog pozorišta u ovom gradu od 2018. igra predstava Kako održavati fikus, rađena po njegovoj drami.

Naslovna fotografija: Privatna arhiva