Gledao sam film “Susedna soba” i sad znam kako bi izgledalo kad bi Almodovar režirao “Seks i grad”

Pedro Almodovar ima novi film, “Susedna soba”, koji konačno igra u domaćim bioskopima.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova….

Prateći serije prethodnih godina, mahom one sa velikom bazom fanova, bilo je nemoguće ne primetiti koncept – fan fiction, u kojem se fanovi drznu da sami pišu priče sa već poznatim likovima koje gledaju na TV-u. Pa tako ne sumnjam da su možda i do vas stigle priče fanova serije “Game of thrones” ili “Stranger Things”. Pogotovo ove prve, jer fanovi su ljuti zbog samog kraja ove serije, i verovatno misle da to mogu bolje i primerenije samoj knjizi da urade.

Ne znam da li postoji fan fiction serije “Seks i grad”. Verovatno postoji. U njoj fanovi mogu da izmaštaju kako su ti likovi završili bolje nego u ovom novom HBO nastavku “And just like that”, koji, čini mi se, ne voli niko.

Ne znam da li Pedro Almodovbar voli “Seks i grad”. Verujem da je gledao nekoliko epizoda u životu, i verujem da je dobio ponudu da uradi priču o Keri i Mirandi i njihovom prijateljstvu, da bi to verovatno napravio, i sproveo bi ih kroz torture i prosvetljenje kao što je to uradio likovima u filmu “Room next door”, iliti “Susedna soba”.

Uzimam primer ove serije jer dva glavna lika novog Almodovarovog filma Ingrid (Džulijan Mur) i Marta (Tilda Svintin) dele neke sličnosti sa likovima koje tumače Sara Džesika Parker i Sintija Nikson. Obe su žene iz visokog društva, samostalne u svojim poslovima i uspesima. Obe nose dobro svoje godine, i pouke iz prošlosti koje jesu ili nisu do kraja naučile. Obe su svojeglave i obe misle da su njihovi problemi najveći. S tim što jednoj, ovoj koja umire, problemi su zaista veliki i stvarni, dok ovoj drugoj treba neko vreme da dođe iz dupeta u glavu da bi malo ućutala i počela da sluša.

Postoji i treća koja ih ocinkari na kraju, van kamere, i to vrlo lako možemo da zamislimo da je uradila Šarlot. Samante nema. Naravno.

A sad ozbiljno, kakav je novi Pedro Almodovar?

Šalu na stranu, film “Room next door” je prva dugometražna avantura Pedra Almodovara na engleskom jeziku, sa kojom je osvojio Zlatnog lava u Veneciji, a otvorio je i Festival Autorskog Filma pre koji dan.

U filmu pratimo dve drugarice koje su nisu videle jako dugo, i koje ponovo spaja bolest ove druge. Marta ima tumor koji napreduje velikom brzinom, a nakon jedne posete Ingirid, postaje joj sve bliža i bliža nakon nekoliko godina. Marta shvata da je dalje lečenje uzaludno u kom će više patiti nego se lečiti, i reši da eutanazijom oduzme sebi život.

Pritom ponudi Ingrid da krene sa njom u kućicu u šumi gde će joj ova praviti društvo u poslednjim danima pre nego uzme pilulu koju je kupila nelegalno na dark webu. Ingrid iako se strahovito plaši smrti krene sa njom da bi mi do kraja filma pratili njihove razgovore o životu i uživanje u šumskom pogledu, cvrkutu ptica i citiranju filma “Mrtvi” Džona Hjustona.

Pored savršene scenografije i kostima, odnosno haljine i odela koje nose dve glavne glumice, ipak ono što prvo pada, odnosno bode oči je utisak kao da je neko jako loše preveo dijaloge koji su izvorno sigurno pisani na španskom, pa tako dve velike glumice kao što su Džulijan Mur i Tilda Svinton većinu filma deluju “izgubljeno u prevodu”. Odnosno kao da ne znaju šta tačno pričaju.

U tom raskoraku dok se film zahuktava gubi se i pažnja publika jer i dijalozi i situacije postanu gotovo amaterske sa čašicom trash estetike, što možda i kod Almodovara možemo da zamislimo, ali i ne u glumačkom tandemu Svinton – Mur.

Almodovar voli u svojim filmovima da kontemplira o smrti, pa tako verujemo da se u obe junakinje krije upravo on. I ta večna ozbilja tema kao što je smrt, strah od nje ali i prihvatanje njene neizbežnosti, svakako zahteva ozbiljnije tumačenje, koje ovaj film ne nudi. Neke scene čak više odgovaraju Džonu Votersu (kad se sprda) nego festivalskom filmu koji pretenduje na nagrade. Ostaće da je “Pain & Glory” sa sličnim temama i sentimentom, svakako uspešnije izdanje španskog reditelja.

Ostaje veliki znak pitanja “za čije babe zdravlje” je moralo da se radi na engleskom jeziku, jer ako postoji jedan evropski velikan u prethodnih 2,3 ili čak i više decenija koji je naučio Amerikance da čitaju titl, to je Pedro Almodovar. Naravno, tu mislim na one koji vole od svojh fimova nešto malo više od klasične pop corn zabave. Oni drugi ne bi gledali Almodovara ni da u ove dve glavne uloge stavi Stalonea i Švarcenegera.