Nebo (ipak) šalje osmehe: Kritika filma „Pica od sladića“

Imajući u vidu ključne odrednice njegove filmske poetike, a prvenstveno njegov minuli rad i opus, Pol Tomas Anderson, reditelj filmova Noći bugija, Magnolija, Biće krvi, Nasledna mana, Fantomska nit…, u popriličnoj meri je ove zime iznenadio mnoge, priredivši poštovaocima i ostaloj publici definitivno najopušteniji i najzabavniji film u dosadšnjem mu toku karijere.

Slično se brzo utvrdi i kada se Pica od sladića (Licorice Pizza) sagledava i samo u kontekstu ponude aktuelnog izdanja FEST-a, gde je ovaj naslov jedan od ubedljivo najtraženijih, i to ne samo usled zvaničnih najava da ovaj film po završetku FEST-a ipak neće postati deo repertoara ovdašnjih bioskopa.

Ozbiljnosti većine dosadašnjih mu filmova Anderson je u slučaju najnovijeg dela pretpostavio nešto vidno i osetno drugačije; istina, Andersonu retro-štimung i film nostalgije nimalo nije nepoznanica, ali Pica od sladića ipak najkonsekventnije preuzima uvreženu matricu filmova upravo tog tipa, uključujući tu i naglašen topao, dobronameran, duhovit i zabavan okvirni ton priče u celini, kao i njenih pojedinačnih segmenata.

U tom smislu, a zadržimo li se, pritom, na polju ambicioznijih, zapaženijih i iole recentnijih filmova, svojevrstan „parnjak“ Pici od sladića moglo bi da bude remek-delo Kamerona Kroua Na korak od slave (Almost Famous), ali tu svakako treba pomenuti i literarne refleksije Pinčona (koga je Anderson već ekranizovao – u slučaju Nasledne mane), a u nekom širem, asocijativnom smislu i prozu Džona Kenedija Tula, čiji jedini roman Zavera budala (dostupan i u prevodu na srpski jezik) je tiha patnja mnogih i biblio- i kinofila.

Sam zaplet se tiče romantičnih, ali i preduzetničkih avantura i istrajnih pokušaja mlađanog Gerija Valentajna (maestralno ga igra Kuper, sin pokojnog Andersenovog saborca – Filipa Simura Hofmana), glumačke zvezdice, u tom trenutku sitnijeg kalibra, koji će pogibeljno pokušavati da zavede deset godina stariju Alanu, takođe nesnađenu i nemirnu, a na putu ka toj romansi ispratićemo i susrete sa holivudskim zvezdama, nastojanja da se osvoji tržište vodenih kreveta i igraonica sa fliperima (dotad zakonski zabranjena u Kaliforniji!), kao i Alanina upinjanja da nešto uvek lekovitog spokoja nađe u proboju u svet glume ili primenjene politike i političke kampanje novopridošlih u taj svet.

Pica od sladića je, nimalo iznenađujuće, narativno razbokorena i dosta brzo iz krajnje usredsređene priče o odrastanju i lovu ili čak i istovremenom begu pred naletima ionako nužne zrelosti elegantno prerasta u društvenu hroniku koja, podno svih tih uverljivih povoda za smeh, precizno i jetko oslikava eru i okolnosti u kojima stasavaju Geri i Alana (nju suvereno i ujednačeno igra Alana Haim, čije sestre glume takođe članice Andersonu očito dragog indi-pop benda Haim).

Okvir je jasno postavljen i zadržan do poslednjeg kadra – reč je o odličnom i fino iznijansiranom, a, naravno, sasvim očekivano kinestetski nepobitno uspelom filmu nostagije, koji podno duhovitih zahvata (poput bravuroznih scena u kojima dominira nepogrešivi Džon Majkl Higins sa urnebesnom primenom engleskog jezika tokom razgovora sa japanskim mu suprugama, a neodoljiv je i segment sa mahnitim holivudskim superstarom u vrsnom tumačenju Bredlija Kupera) donosi i vešto uklopljenu notu, nazovimo je tako, sporopuzajuće i samozatajne melanholije koja nas sve neizbežno vreba na tom putu ka kakvoj-takvoj narečenoj zrelosti.

Sudeći po uzorku projekcije u jednoj od najvećih sala u kojima se ove zime emituju filmovi iz ponude jubilarnog, pedesetog po redu FEST-a, publika je zdušno prihvatila ovaj Andersonov atipičan i naglašeno komunikativan izazov, sve i da se ubrzo ispostavi da je tu zapravo reč o svojevrsnom filmu tranzicije, odnosno, filmu kojim reditelj pravi predah i prespaja razmak između dva međusobno srodnija filma.

Doduše, Pica od sladića, uz sav taj svoj neporecivi šarm i svu svoju vizuelnu uprizorenost visokog sjaja (u smislu zrnaste filmske slike i širokougaonuih kadrova u čijoj se dubini uvek nešto takođe zanimljivo zbiva, kao i besprekorne rekreacije pomenute ere), izazvala je glasnu iritaciju kod prisutne mlade i očigledno zalutale publike, kojoj su ovakvi filmovi ipak ne samo dosadni, već i novi dokazi u prilog teze o „bumerskoj“ sporovoznosti i zastarelosti, a tu nanovo stižemo do tačke kada je stopostotno nužno informisati se o onome što će se gledati.

Uostalom, baš kao što Geri i Alana nešto slično čine kada naprosto srčano hrle da što pomnije spoznaju svet odraslih, taj svet laži, obmana, samoobmana, teškog blefiranja i iznuđenih improvizacija u hodu, uvek i svugde, u koji će ionako uskoro morati da stupe, pre nego što u cilju samoodbrane, poput mnogih od nas i vas, izgrade sopstveni štit cinizma i prezira prema tom i takvom svetu, a takve se postavke i u stvarnosnoj dimenziji života, a ne samo na filmu, retko pokažu kao iole produktivne ili na duže staze smislene i učinkovite.

Fotografije: Universal Pictures