Nije to ništa, ništa to nije, ali nije da nije: Kritika filma „Paralelne majke“ Pedra Almodovara

Za neke možda i pomalo neočekivano, ali moralo je, a i moglo je to da se desi – Almodovar ima osrednji film, i to još nakon izvrsnog prethodnog (Bol i slava sa Antonijom Banderasom u ključnoj roli). Naravno, ništa strašno, dešava se (možda će se i nanovo dešavati), i veliki autori, što Almodovar svakako već nekoliko decenija i to u kontinuitetu jeste, umeju da malo kliznu i odlutaju sa staze, reklo bi se, sigurne pobede.

Doduše, malo zabrinjavaju dve stvari – Paralelne majke jasno očitavaju izvesnu mehaničnost, odveć relaksirano oslanjanje na sugestivnost i učinkovitost ranijih, oprobanih recepata i zahvata, a, pritom, sve to se dešava nakon odličnog filma, a pre željno iščekivane ekranizacije proze znamenite Lusije Berlin, pa još sa Kejt Blanšet u glavnoj ulozi (ostavimo po strani odrednice „prvi Almodovarov film na engleskom jeziku“, jer bilo je poviše najava tog tipa i ranije, pa se to ipak nije zgodilo, a i svakako je efemerniji detalj u pitanju, jer povrh svega – Almodovar je Almodovar).

Upravo tako – Almodovar je Almodovar, i to je, nimalo iznenađujuće, u trenu evidentno i u slučaju ostvarenja Paralelne majke, počev od narativnih postavki, ukrasa, strukture, tona i boje filma, pa sve do sitnijih finesa. I to je, da zabune među srčano-gorljivim poklonicima ne bude, sasvim u redu. Najposle, i jeste najbolje kada je Almodovar na prvom mestu Almodovar, pa bilo to iz ere nestašnih i neposlušnih filmova sa početka karijere, preko krunskih mu dela, pa sve do primetno primirenijih dela u ovoj zreloj ili poznijoj fazi filmografije.

Zaplet je očekivano almodovarski (pritom, ciiljano ćemo odustati od detaljnijeg prepričavanja radnje – kako ne bismo otkrili preokret, kao i par mekgafina) – u žiži povesti su dve žene, generacijski udaljene, koje postaku majke u istom danu, pa još i u istoj bolnici, što će, gle čuda, postati važan detalj za ono što sledi i u njihovom odnosu, i u ostatku zapleta i priče u celini gledano, i njihove staze će se u bliskoj budućnosti nanovo ukrstiti i temeljno isprepletati.

Drugi deo priče tiče se nastojanja starije od njih dve (Penelope Kruz u osmoj ulozi u Almodovarovom filmu, sasvim očekivano, uz zrelo i efektno glumačko izvođenje) da pokrene rad zvanične komisije koja bi u njenom rodnom selu obeležila mesta stradalih tokom Španskog građanskog rata i potonje Frankove strahovlade. Iako ova dodatna narativna dimenzija blagovremeno otvara i onda i zaokružuje osnovnu potku priče Paralelnih majki, stiče se prilično snažan i postojan utisak da u dobroj meri deluje nakalamljeno, kao i da je tu nastao ne baš elegantan šav između te dve narativne niti.

Osim toga, tu je i impresija da se bez toga i moglo, a da je sam Almodovar o posledicama užasa Frankove ere rekao znatno više toga, pa još i osobenijeg i kinestetski i narativno uklopljenijeg i nadahnutijeg u svojim mladalačkim ostvarenjima, koje je, između ostalog, odlikovao i svojevrstan pankerski žest, kao očigledna reakcija na pretprljeno tokom decenija rigidne i pogubne diktature.

Ovde dolazimo do gorepominjane mehaničnosti – jednostavno, čini se, ne gubeći, pritom, činjenicu da je reč o velikom, zrelom i krajnje osobenom, pa samim tim i prepoznatljivom autoru, čiji je viđenje filmskog jezika podugo već naširoko poznata stavka među generacijama poštovatelja i ostalih filmofila, da se ovde događaji mehanički nižu, da nisu organski deo šireg pripovednog koncepta i okvira. Isto ili barem slično važi i za tretman priče i narečenog filmskog jezika – kao da Almodovar naprosto radi i stvara ono što se od njega očekuje, pa još uz utisak da film, inicijalno vešto i čvrsto postavljen, sam od sebe ide dalje, ka završnici.

U tom pogledu, ima i izvesne rutine, uključujući tu i podosta toga još – lako uočljive i sasvim očekivane omaže Fasbinderu, Daglasu Sirku (odnosno, njegovoj postavci hipermelodrame sa žigom višekrake porodične povesti), a donekle i Hičkoku, te ukupan dizajn filma, pri čemu insistiranje na oku ugodnim enterijerima u ovom konkretnom slučaju, a u koliziji sa tim drugim fonom priče o i dalje nespokojnim stradalima, odaje i izvesnu slabovidu relaksiranost dobro snađenih i to u trenutku krupnih potresa u svetu, čega je (mlađi) Almodovar bio veoma svestan.

Ali, ne, nije sve tako crno, jer u pitanju je sasvim funkcionalan film (i to reditelja koji retko izneverava, i koji je sam svoje ljubitelje navikao na visok standard „izrade“), ima tu štošta da se vidi i kasnije analizira (sve i da Paralelne majke doživite i kao autoreferentni eho filmova Sve o mojoj majci i Prekinuti zagrljaji, recimo)…

Osim toga, omiljenim autorima, kao i svima nama, manje ili više filmoljubivim „civilima“, svakako treba nešto više ljubavi kada ne briljirijaju, kada možda naprosto predahnjuju pred naredni, zahtevniji potez, kada su naprosto ljudi, nekada maestralni, a nekada uvereni i da sama rutina može da dovede do prihvatljivog krajnjeg rezultata. Kao što je to, uostalom, i ovde slučaj, jer Paralelne majke, podno tih svojih nedostataka, jesu film koji vredi pogledati pune pažnje i otvorenog srca, i to na što većem platnu.

Fotografije: Sony Pictures Classics